Page 618 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- То је за вас и за Облонског. Он ће сад доћи.

Официр, са врло правим држањем, веселим, увек насмејаним очима, био је
Петрограђанин Гагин. Туровцин их упознаде.

- Облонски увек задоцњава.

- А, ево га.
- Ти си сад дошао? - рече Облонски брзо им прилазећи. - Здраво. Јеси ли пио ракије? Е,
хајдемо.

Љевин устаде и пође с њим ка великом столу окићеном ракијама и најразноврснијим
закускама. Рекло би се да се од двадесет закусака заиста могло нешто изабрати што би било

по укусу, али Степан Аркадијевич затражи нешто нарочито, и један од ливрејисаних лакеја,
који је ту стајао, донесе одмах што се тражило. Љевин и Облонски испише по чашицу и
вратише се к столу.
Још док су јели чорбу, Гагину донесоше шампањ, и он нареди да се сипа у четири чаше.

Љевин прими понуђену част и одмах поручи другу боцу. Беше огладнео, те је јео и пио са
великим задовољством, и са још већим задовољством узимао учешће у веселим и простим
разговорима сабеседника. Спустивши глас, Гагин исприча нову петроградску анегдоту;
анегдота, мада је била непристојна и глупа, беше врло смешна, и Љевин се тако гласно
насмеја да се суседи обазреше.

- То је нешто налик на оно: »ја то очима не могу погледати!« Сећаш ли се? - упита Степан
Аркадијевич. - Ах, дивно! Дај још једну боцу - рече лакеју и поче причати.

- Петар Илич Виновски вас моли - прекиде старчић лакеј Степана Аркадијевича,
доносећи две високе чаше шампања и обраћајући се Степану Аркадијевичу и Љевину. Степан
Аркадијевич узе чашу, и згледнувши се на другом крају стола с ћелавим, риђим и бркатим
човеком, смешећи се одмахну му главом.

- Ко је то? - упита Љевин.

- Једанпут си га видео код мене, сећаш ли це? Добар човек.

Љевин учини исто што и Степан Аркадијевич и узе чашу.
Анегдота Степана Аркадијевича била је такође врло шаљива. Љевин тад исприча своју
анегдоту, која се такође допаде. Затим се поведе реч о коњима, о данашњим тркама, и о томе
како је глатко Атласни Вронског добио прву награду. Љевин и не осети како прође ручак.

- А! Ево их! - рече при крају ручка Степан Аркадијевич, нагињући се преко наслона
столице и пружајући руку Вронском који је са високим гардијским пуковником прилазио к

њему. На лицу Вронског сијала је такође општа клупска весела добродушност. Он се весело
налакти на раме Степана Аркадијевича шапћући му нешто, и са истим веселим осмејком
пружи руку Љевину.

- Врло ми је мило што вас видим - рече Вронски. - А ја сам вас онда на изборима тражио,
па ми рекоше да сте већ отишли - рече.

- Да, ја сам истог дана отпутовао. Баш смо сад говорили о вашем коњу. Честитам - рече
Љевин« - То се зове брзо трчање!
- Па и ви имате коње.