Page 629 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 629

XI









      »Каква  дивна,  љупка,  и  тужна  жена«,  мислио  је  Љевин  излазећи  са  Степаном
  Аркадијевичем на хладан ваздух.

      -  Ну?  Јесам  ли  ти  казао?  -  рече  Степан  Аркадијевич,  видевши  да  је  Љевин  потпуно
  побеђен.
      -  Да  -  замишљено  одговори  Љевин  -  необична  жена!  Не  само  што  је  умна,  него  и

  необично срдачна. Ужасно је жалим!
      -  Сад  ће  се,  даће  бог,  све  уредити.  Али  стоји  то:  не  суди  унапред  -  рече  Степан

  Аркадијевич отварајући вратанца од каруца. - Збогом, ми ћемо на разне стране.
      Не престајући да мисли о Ани, о свима оним најпростијим разговорима које су водили с
  њом, и сећајући се уз то свију појединости израза њена лица, све више и више улазећи у њен
  положај и осећајући према њој жалост, Љевин стиже кући.

      Код  куће,  Кузма  саопшти  Љевину  да  је  Катарина  Александровна  здрава,  да  су  сестре
  недавно отишле, и предаде му два писма. Љевин их прочита ту у предсобљу, да га после не

  би расејавала. Једно је било од Соколова, надзорника. Соколов је писао да се пшеница не
  може продати, јер плаћају само пет и по рубаља, а новац нема одакле да узме. Друго писмо
  било је од сестре. Она му је пребацивала што њена ствар није била свршена.

      »Ну, продаћемо по пет и по, ако не дају више«, са необичном лакоћом реши Љевин прво
  питање,  које  му  је  раније  изгледало  тако  тешко.  »Чудновато,  како  је  овде  све  време
  испуњено«, помисли он у вези с другим писмом. Осећао се крив пред сестром што досада
  није учинио оно за шта га је молила. »Данас опет нисам ишао у суд, али данас заиста нисам
  имао  кад.«  И  решивши  да  то  сутра  неизоставно  уради,  пође  жени.  Идући  њој,  Љевин  у
  памети брзо пређе цео проведени дан. Сви догађаји дана били су разговори - разговори које

  је слушао, и у којима је учествовао. Сви су разговори били о предметима који њега, кад би
  био  сам  на  селу,  не  би  никако  занимали,  али  овде  су  били  врло  занимљиви.  И  сви  су
  разговори били лепи и добри и само у два маха није било сасвим добро. Једно беше оно што
  је казао о штуки; а друго: имало је нечега што није требало да буде у нежном жаљењу његову
  које је осетио према Ани.

      Љевин  затече  жену  тужну  и  обузету  досадом.  Ручак  трију  сестара  прошао  је  врло
  пријатно; а затим су њега чекале, чекале, свима је постало досадно, сестре су се разшиле, и
  она остала сама.

      - А шта си ти радио? - упита Кити гледајући га у очи које су се нешто особито подозриво
  сјајиле. Али да га не би омела да све исприча, она прикри своју пажњу, и с одобравајућим
  осмејком слушаше његово причање о томе како је провео вече.
   624   625   626   627   628   629   630   631   632   633   634