Page 628 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

минута кад би требало тражити предмет за разговор, него се, напротив, осећало да не
успеваш да кажеш што хоћеш, а и радо се уздржаваш слушајући шта говоре други. И све што
су говорили, не само она, него и Воркујев, и Степан Аркадијевич, све је добијало, како се
Љевину чинило, особити значај захваљујући њеној пажњи и примедбама.

Пратећи занимљиви разговор, Љевин је све време уживао у њој. Уживао је и у лепоти
њеној, и у уму, и у образованости, и, поред тога, у простоти и срдачности. Слушао је,
говорио, и све време мислио о њој, о њеном унутрашњем животу, трудећи се да погоди њена
осећања. Он, који ју је раније строго осуђивао, старао се сад да је, по некаквом чудноватом

току мисли, оправда, и у исто време ју је жалио и бојао се да је Вронски потпуно не разуме.
После десет сати, кад се Степан Аркадијевич диже да иде (Воркујев је још раније отишао),
Љевину се учини као да је тек сад дошао. Са жаљењем устаде и он.

- Збогом - рече она задржавајући његову руку у својој и гледајући му у очи привлачним
погледом. - Врло ми је мило que la glace est rompue. [274]

Она пусти његову руку и зажмири.

- Реците вашој жени да је волим као и пре, а ако не може да ми опрости мој положај,
онда јој желим да ми никад не опрости. Да би опростила, требало би да преживи све што
сам ја преживела, а од тога нека је бог сачува.

- Казаћу, да, сигурно... - црвенећи рече Љевин.