Page 630 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Баш ми је врло мило било што сам се нашао с Вронским. Опходио сам се с њим врло
просто и лако. Е сад ћу се постарати да се никад више не сретнем с њим не би ли се та
незгода окончала - рече и сетивши се да је право из тог старања да се никад вшие не сретне
отишао Ани - поцрвене. - Ето, говоримо да народ пије; не знам управо ко више пије - народ

или наш сталеж; народ бар пије о празнику, а...
Али Кити се није интересовала расправљањем како народ пије. Она је видела да је он
поцрвенео, и желела је да зна зашто.

- А после, где си био?

- Стива ме је много молио да одемо до Ане Аркадијевне.
Кад то рече, Љевин поцрвене још више и његове сумње: да ли је добро или рђаво урадио

што је ишао код Ане, беху коначно решене. Сад је знао да то није требало радити.
Китине очи нагло се раширише и синуше при помену Аниног имена, али она се присили,

сакри сво је узбуђење, и превари га.
- А! - рече само.

- Ти се ваљда нећеш љутити што сам ишао. Стива ме је молио, а и Доли је то желела
настави Љевин.

- О, не - рече она, али он виде из њених очију присиљавање, које није обећавало ништа
добро по њега.

- Ана је врло симпатична, врло, врло за жаљење, и добра жена - говорио је причајући о
Ани, о њеном занимању, и о ономе што је рекла да он каже својој жени.

- Да, разуме се, она је врло за жаљење - рече Кити, кад он заврши. - Од кога си добио
писмо?
Он јој рече и поверовавши њеном мирном тону пође да се свуче.

Кад се врати затече Кити на истој наслоњачи. Кад јој приђе она погледа у њега и зајеца.

- Шта је? Шта је? - упита, иако је унапред знао шта је.

- Ти си се заљубио у ону гадну жену, она те је опчинила. Видела сам по твојим очима. Да,
да! Шта може да изиђе из тога? У клубу си пио, пио, коцкао се, а затим пошао... коме? Ићи
ћемо одавде... Ја сутра путујем.

Дуго Љевин није могао да умири жену. Напослетку је умири, признавши само да га је
осећање сажаљења помешано с вином збунило, те се подао лукавом утицају Анином, али да
ће је одсада избегавати. Једно је још искреније признао, а то је, да је живећи тако дуго у
Москви у самим разговорима уз јело и пиће, просто забрљавио. Проведоше у разговору до
три сата по поноћи. У три сата се најзад толико измирише да су могли заспати.