Page 658 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

наслон фотеље, оборио главу. Приметивши на себе управљене погледе, он подиже главу и
осмехну се детињски наивним осмехом.

- Не обраћајте пажњу - рече Лидија Ивановна и лаким покретом примаче столицу
Алексију Александровичу. - Ја сам запазила... - поче нешто, кад у собу уђе лакеј с писмом.
Лидија Ивановна прегледа брзо писамце, извини се, с изванредном брзином написа одговор,
и врати се столу. - Ја сам приметила - настави почети разговор - да су Московљани, особито
мушкарци, равнодушни према религији како се највише може бити.

- О, не, грофице, мени се чини да Московљани имају репутацију људи најтврђе оданих -
одговори Степан Аркадијевич.

- Уколико ја разумем, ви, на жалост, један сте од равнодушних - с уморним осмејком рече
Алексије Александрович обраћајући се Степану Аркадијевичу.

- Како човек може бити равнодушан! - рече Лидија Ивановна.

- У том правцу, ја нисам равнодушан, него сам у стању очекивања - рече Степан
Аркадијевич, уз свој најмекши осмејак. - Ја мислим да за мене још није настало време тих
питања.

Алексије Александрович и Лидија Ивановна згледнуше се.
- Никада не можемо знати да ли је настало за нас време, или не - рече Алексије

Александрович строго. - Немамо да мислимо о томе да ли смо спремни, или неспремни;
благодат се не руководи човечјим мислима; она понекад не силази баш на оне који се паште,
а силази на неспремне, као на Савла.
- Не, чини ми се, још не - рече Лидија Ивановна која је за то време пазила на Французове

покрете. Landau устаде и приђе.

- Хоћете ли ми допустити да слушам? - упита он.
- О, да, ја само нисам хтела да вам сметам - нежно гледајући у њега рече Лидија Ивановна
- седите с нама.

- Треба само не затварати очи, да се човек не би лишио светлости - настави Алексије
Александрович.

- Ах, кад бисте ви знали за срећу која нас испуњава јер осећамо његово ваздашње
присуство у душама - рече грофица Лидија Ивановна блажено смешећи се.

- Али човек се понекад не осећа способан да се дигне на ту висину - рече Степан
Аркадијевич, осећајући да се претвара кад признаје религиозну висину, и не решавајући се да
призна своје слободоумље пред особом која му једном речи може прибавити жељено место.

- Ви, то јест, хоћете да кажете да му грех смета? - рече Лидија Ивановна. - Али то је
мишљење лажно. Греха нема за оне који верују, грех је већ искупљен. Пардон - додаде
погледавши у лакеја који уђе с другим писмом. Она прочита, и усмено одговори: »Сутра,
реците, код велике кнегиње.« - За оне који верују, нема греха - настави она разговор.

- Да, али вера без дела мртва је - рече Степан Аркадијевич сетивши се те фразе из
катихизиса, и бранећи своју независност самим осмејком.

- Ето га, оно из посланице апостола Јакова - рече Алексије Александрович, обраћајући се
Лидији Ивановној као са неким укором, очевидно имајући на уму нешто о чему су већ више
пута говорили. - Колико је штете нанело лажно тумачење тога места! Ништа тако не одбија