Page 663 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Москви, а не на селу, он је био крив. Не може да се зарије у село и да тамо живи, како је она
хтела. Њему је потребно друштво, и зато је њу ставио у овај ужасан положај, чију тежину
неће да схвати. Он, он је био крив и за то што је она засвагда раздвојена од сина.

Ретки тренуци нежности, који су наступали међу њима, ни они нису могли њу умирити.
У његовој нежности она је сад видела одраз спокојства и сигурности, чега није било раније,
и то ју је дражило.

Био је сутон. Ана, сама, очекујући његов повратак са бећарског ручка - на тај ручак се
одвезао - ходала је тамо-амо по његовом кабинету (соба у којој се мање чује улични шум), и у
свима појединостима поново оцењивала њихову јучерашњу свађу. Полазећи, све уназад, од
незаборављених увредљивих речи у препирци, и долазећи к ономе што је послужило као

повод за њих, она најзад стиже до почетка разговора. Да, тако је било. Почело је тиме што се
он подсмевао женским гимназијама сматрајући их за непотребне, а она их је бранила. Он се
с непоштовањем изразио о женском образовању уопште, и рекао да Енглескињи Хани,
Аниној штићеници, никако није потребно да зна физику.

То наљути Ану. Она је у томе видела презриву алузију на своје занимање. И смисли и
изрече фразу која ће му вратити жао за срамоту.

- Ја не очекујем од вас да разумете мене и моја осећања, као што би их могао разумети
човек који воли, али сам очекивала обичну деликатност - рече она.
И збиља, он поцрвене од љутине и рече нешто непријатно. Ана се више није сећала шта

му је на то одговорила, али је баш тада, очевидно са жељом да јој нанесе бол, рекао ово:
- Мене не интересује ваша пристрасност према тој девојчици, то је истина, стога што

видим да је неприродна.
Ова његова суровост, којом је рушио свет који је она са таквим трудом створила себи да
би могла сносити свој тешки живот, ова неправичност његова којом ју је окривљавао за
претворство и неприродност, изазва је да прасне.

- Врло ми је жао што је за вас разумљиво и природно само оно што је грубо и
материјално - рече и изиђе из собе.

Кад је синоћ дошао к њој, нису помињали бившу свађу, али су обоје осећали да је свађа
само заглађена, да није прошла.

Данас, Вронски целог дана није био кол куће; она се осећала усамљена, и нерасположена
што је у свађи с њим; хтела је све да заборави, да опрости и да се помири с њим, хтела је да
окриви себе у да оправда њега.

»Сама сам крива. Напрасита сам и бесмислено љубоморна. Помирићу се с њим и отићи
ћемо на село, тамо ћу бити спокојнија«, говорила је у себи.

»Неприродно - сети се одједном не толико речи која ју је највише увредила, колико
намере да јој нанесе бол. - Знам шта је хтео да каже; хтео је да каже: неприродно је кад се не
воли рођена кћи, а воли се туђе дете. Шта он зна о љубави према деци, о мојој љубави према
Серјожи, кога сам њему жртвовала? Али та жеља да ми наноси бол! Воли другу жену,

друкчије не може бити.«
И видевши да је, желећи да умири себе, начинила опет онај круг који је толико пута
пролазила и враћала се пређашњем раздражењу, она се ужасну од саме себе. »Зар није

могућно? Зар се не могу поуздати у себе? - рече у себи и поче опет с почетка. - Он је