Page 662 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIII

Да би се нешто могло предузети у породичном животу потребан је или потпун раздор
међу супрузима, или љубавна слога. Кад су пак односи супруга неодређени, и кад нема ни
једног ни другог, никаква ствар не може бити предузета.

Многе породице годинама не мичу са једне тачке, која је подједнако мрска и једном и
другом супругу, само зато што нема ни потпуног раздора ни потпуне слоге.

За Вронског и Ану московски живот у врућини и прашини, кад је сијало не пролећње него
летње сунце, и кад се све дрвеће на булеварима одавно било разлистало, и лишће већ и
покрило прашином - постао је несносан; али они, не прелазећи у Воздвиженско, што је
давно било решено, живели су и даље у непријатној им Москви, јер у последње време међу
њима није било слоге.

Раздражење које их је раздвајало није имало никаквог спољашњег узрока, и сви покушаји
објашњења не само да га нису отклањали, него су га појачавали. То је било унутрашње
раздражење, које је код ње долазило због опадања његове љубави, а код њега због кајања што
је ње ради ставио себе у тежак положај, који она, уместо да олакшава, чини само тежим. Ни

једно ни друго нису исказивали узроке свога раздражења, али су се узајамно сматрали за
неправичне, и у свакој прилици се старали да то једно другом докажу.

За њу је сав он, са свима његовим навикама, мислима, жељама, са целим његовим
душевним и физичким складом био једно - љубав према женама, и сва та љубав, према
њеном осећању, имала је бити усредсређена само на њој. Та је љубав опала; према томе, по
њеном мишљењу, он је морао део те љубави пренети на друге, или на другу жену - и она је
постала љубоморна. Била је љубоморна не на неку жену, већ на опадање његове љубави.
Немајући још предмет за љубомору, она га је тражила. На основу најмање сумње, преносила
је своју љубомору с једног предмета на други. Час је била љубоморна на оне грубе жене с

којима је он, захваљујући својим момачким везама, тако лако могао ступити у односе; час је
била љубоморна на светске жене, с којима се он могао виђати; час је била љубоморна на
уображену девојку, с којом, пошто раскине с њом, хоће да се ожени. Ова последња љубомора
највише ју је мучила, особито зато што јој је он сам, неопрезно, у тренутку искрености,
говорио како га његова мати сасвим мало разуме; допушта себи да га саветује да се ожени
кнегињицом Сорокином.

У својој љубомори, Ана је негодовала против њега, и у свему тражила поводе за
негодовање. За све што је било тешко у њеном положају, кривила је њега. Мучно стање
очекивања, ни на земљи ни на небу, које је у Москви проживљавала; спорост и неодлучност
Алексија Александровича; своју усамљеност - све је то њему приписивала. Кад би је волео,

он би разумео сву тежину њена положаја, и извео би је из њега. И за то што је живела у