Page 661 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Que la personne qui est arrivée la dernière, celle qui demande, quelle - sorte. Qu elle sorte!
[293] - проговори Француз не отварајући очи.

- Vous m’excuserez, mais vous vouez... Revenez vers dix heures, encore mieux demain. [294]

- Quelle sorte! [295] - нестрпљиво понови Француз.

- C’est moi, n’est se pas? [296] - И добивши потврдни одговор, Степан Аркадијевич,
заборавивши и за шта је хтео да моли Лидију Ивановну, и сестрину ствар, са једином жељом
да се што пре извуче одавде, изиђе на прстима, па истрча на улицу као из заражене куће, и
дуго разговараше и збијаше шале с кочијашем желећи да се што пре освести.

У француском позоришту, где затече последњи чин, а затим код Татара, при чаши
шампања, Степан Аркадијевич надиса се мало свога ваздуха Ипак, тога се вечера није осећао
добро.

Вративши се кући, у дом Петра Облонског код кога је одсео у Петрограду, Степан
Аркадијевич нађе писамце од Бетси. Она му је писала да јако жели да доврши започети
разговор, и моли га да дође сутра. Једва је успео да прочита писамце и да се намршти на њ,

кад се доле зачуше тешки кораци људи који су носили неки терет.
Степан Аркадијевич изиђе да види. То је био подмлађени Петар Облонски. Био је тако

пијан да се није могао попети уз степенице; али кад угледа Степана Аркадијевича, нареди да
га спусте на ноге, и ухвативши се за њега пође с њим у његову собу, и тамо поче причати како
је провео вече, али убрзо заспа.
Степан Аркадијевич беше клонуо духом, што се с њим ретко дешавало, и дуго није могао

заспати. Чега год се сећао, било му је гадно; али најгадније, као нешто срамно, било је
сећање на вече код грофице Лидије Ивановне.

Сутрадан доби од Алексија Александровича одлучан отказ развода, и сети се да је та
одлука била основана на ономе што је јуче, у своме правом или привидном сну, рекао
Француз.