Page 701 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

И доиста, не да је погодила (њена веза с дететом још није била прекинута), већ је тачно
по приливу млека код себе знала да је дете гладно.

Знала је исто тако да дете плаче још пре него што се приближила детињој соби. Заиста,
плакало је. Она чу његов глас и убрза корак. А што је она брже ишла, утолико је оно више
плакало. Глас је био добар, здрав, само гладан и нестрпљив.

- Плаче ли одавно, дадо, одавно? - журно је говорила Кити, седала на столицу и спремала
се за дојење. - Та дајте ми га брже. Ах, дадо, како сте досадни, дајте ми га, после ћете му
везати капицу!

Дете се драло тражећи да сиса.
- Не може тако, матушка - рече Агафја Михаиловна, која је готово увек присуствовала у

детињој соби. - Треба га лепо дотерати. Ау, Ау! - отпевала је она над њим не обраћајући
пажњу на матер.

Дадиља понесе дете матери, а Агафја Михаиловна је ишла за њом са лицем расплинутим
од нежности.
- Познаје, познаје. Верујте богу, Катарина Александровна, познао ме! - надвикивала је

Агафја Михаиловна дете.
Али Кити је не слушаше. Њено нестрпљење расло је исто тако као и нестрпљење детиње.

Од нестрпљења, ваздан не могаше да подесе. Дете је хватало како не треба и љутило се.

Напослетку, после очајног крика који га скоро задави, после празног загрцавања,
подесише, те се и мати и дете једновремено осетише умирени и обоје се стишаше.

- Сиромах, сав се ознојио - шапатом рече Кити пипајући дете. - А по чему мислите да вас
познаје? - додаде она погледајући искоса у детиње очи које, како јој се чинило, лупешки
гледају испод намакнуте капице, и у обрашчиће који су се равномерно надимали и у ручицу
са црвеним дланом којом је правио округле покрете.

- Не може бити! Кад би некога познавао, онда би прво мене познавао - рече Кити на
тврђење Агафје Михаиловне и осмехну се.

Кити се осмехну на то што, премда је говорила да дете не може никога познати, срцем је
осећала да мали не само да познаје Агафју Михаиловну, него све зна и разуме, зна и разуме
још много шта што нико не зна, и што је само она, мати, сазнала и почела разумевати
захваљујући једино њему. За Агафју Михаиловну, за дадиљу, за деду, па и за оца, Мића је био
живо биће које тражи само материјалну негу; али за матер он је већ одавно био морално биће,
са којим је она имала већ читаву историју духовних веза.

- Ево, даће бог, пробудиће се, па ћете видети. Чим овако учиним, а он сав засија, голупчић.
Лепо засија, као јасан дан - говорила је Агафја Михаиловна.

- Добро, добро, видећемо - прошапта Кити. - А сад идите, хоће да заспи.