Page 699 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Вронски чврсто стеже пружену руку Сергија Ивановича.

- Да, као оружје, могу за нешто још ваљати. Али као човек, ја сам - рушевина - с
прекидом изговори реч.
Јаки болови чврстога зуба који су пунили пљувачком његова уста, сметаху му да говори.

Он ућута, и загледа се у точкове тендера, који су се лагано и глатко окретали по шинама.
И одједном, сасвим друго нешто, не зубобоља, него опште мучно унутрашње поремећење

принуди га да за тренутак заборави зубобољу. Погледавши у тендер и шине, а под утицајем
разговора са познаником с којим се није виђао после своје несреће, он се одједном сети ње,
то јест онога што је још остало било од ње кад је, као луд, утрчао у зграду железничке
станице: на столу у згради, раскрвављено тело, још пуно скорашњег живота, бестидно
испружено пред туђим људима; натраг заваљена неповређена глава са својом тешком косом и
коврџицама на слепим очима; а на дивном лицу, са полуотвореним руменим уснама,
охладнео чудновато жалостан израз на устима, и ужасан у укоченим отвореним очима, који

као да је изреком изговарао страшну реч - да ће се кајати - коју му је у свађи казала.
Вронски учини напор да је се сети онакве каква је била кад ју је први пут срео, такође на

станици: тајанствена, дивна, пуна љубави, жена која тражи и обећава срећу; а не сурово -
осетљива, какве се сећао из последњег тренутка. Стараше се да се сети најлепших тренутака
проведених с њом, али ти тренуци беху заувек отровани. Сећао се само како је ликовала док
је изговарала претњу ником потребног, али неизгладивог кајања. Вронски престаде да осећа
зубобољу, и уста му се искривише од јецања.

Прошавши ћутке још два пута поред џакова, и овладавши собом, он се мирно обрати
Сергију Ивановичу.

- Није дошао други телеграм после јучерашњег? Да, разбијени су по трећи пут, али се
сутра очекује одлучна битка.
Казавши међусобно још неколико речи о проглашењу Милана за краља, и о огромним

последицама које могу наступити, они се разиђоше по својим вагонима, после другог
звонцета.