Page 716 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

као деца, не поимајући то благо рушим га, то јест, хоћу да разрушим оно од чега живим. А
чим наступи значајан тренутак у животу, ја, као деца кад огладне и озебу, идем к њему; и
мање неголи деца кад их мати грди за њихове несташлуке, мање свесно осећам да ми се моји
детињски покушаји због беса од ситости, не урачунавају за одговорност.

»Да, оно што знам, знам не разумом, него ми је то дато, откривено ми је, ја то знам,
срцем, вером у оно главно што исповеда црква.

»Црква? Црква!« понови Љевин, преврну се на другу страну, и налактивши се поче
гледати у даљину на стадо које с ону страну силажаше ка реци.

»А могу ли ја веровати у све што исповеда црква?« мислио је, испитујући себе и
измишљајући све што би могло нарушити његов садањи мир. Он се нарочито поче сећати
оних учења цркве која су му се чинила најчудноватија, и која га највише саблажњаваху.
»Стварање света? А чиме сам ја објашњавао постојање? Постојањем? Ничим? - Ђаво и грех.
- А чиме ја објашњавам зло?... Искупитељ?...

»Ништа, ништа ја не знам, и не могу знати осим онога што је речено мени заједно са
свима.«

И учини му се сада да нема ниједно веровање цркве које би нарушавало оно што је
главно, веру у бога, у добро, као једини човеков позив.

Под свако веровање цркве може се подметнути веровање у служење истини, место
служења потребама. И свако веровање цркве не само да није то нарушавало, него је било
преко потребно да би се извршавало главно чудо које се стално јавља на земљи, а које се
састоји у томе: да сваки човек заједно са милионима најразноврснијих људи, мудраца и

јуродивих, деце и стараца - са свима, са сељацима, са Љвовом, с Кити, с просјацима и
царевима - да може несумњиво разумевати једно, и стварати онај живот душе за који једино
вреди живети, и који једино и ценимо.
Лежећи на леђима Љевин је сад гледао у високо, ведро небо. »Зар не знам да је ово

бескрајни простор, а не округао свод? Али ма како жмирио и напрезао вид, не могу да га не
видим као округао и као ограничен; и без обзира на моје знање о бескрајном простору, ја
сам несумњиво у праву кад видим чврст плаветни свод, више сам у праву него кад се
напрежем да видим даље од тога свода.«

Љевин престаде најзад да мисли, и као да ослушкиваше тајанствене гласове који су се
радосно и забринуто о нечем разговарали међу собом.

»Је ли могућно да је то вера? - помисли, бојећи се да верује својој срећи. - Боже мој, хвала
ти!« - проговори гутајући јецање и бришући обема рукама сузе које му навреше на очи.