Page 732 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

добра које је увек било и биће за све једнако, које ми је откривено хришћанством, и које увек
може бити проверено у мојој души. Питање пак о другим веровањима и њиховим односима
према божанству, ја немам права ни могућности да решим.«

- А, ти ниси отишао? - рече одједном Кити која је пролазила истим путем за салон. - Шта
је, да ниси због нечега нерасположен? - рече загледајући му пажљиво лице при светлости
звезда.

Али не би му могла сагледати лице да га опет муња не осветли. При светлости муње она
сагледа цело његово лице, и видевши да је спокојан и расположен, осмехну се на њ.

»Разуме - помисли он - зна о чему мислим. Да ли да јој кажем или не? Јест, рећи ћу јој.«
Али у тренутку кад хтеде он да говори, проговори она.

- Знаш шта, Костја! Молим те - рече - иди у собу на углу и види како је намештено за
Сергија Ивановича. Мени је незгодно. Да ли су метнули нови умиваоник?

- Добро, отићи ћу неизоставно - рече Љевин устајући и љубећи је.
»Не, не треба јој говорити - помисли кад она прође поред њега. - То је тајна, само мени
потребна и важна, која се не може речима исказати.

»Ово ново осећање није ме изменило, није ме усрећило, није ме одједном обасјало као
што сам маштао, баш онако као и осећање према сину. Никаквог изненађења није било. А

вера, не вера - не знам шта је то, али је то осећање исто тако неприметно, кроз патње ушло, и
чврсто се улегло у моју душу.
»Опет ћу се љутити на кочијаша Ивана, опет ћу се препирати, неумесно исказивати своје
мисли, остаће преграда између свјатаја свјатих моје душе и других, па чак и моје жене, исто

тако ћу њу окривљавати за свој страх, и после се кајати због тога, исто тако нећу поимати
разумом за шта се молим богу, а молићу му се - али живот мој, сада, сав мој живот, независно
од свега што се може десити са мном, сваки тренутак тога живота - не само да није
бесмислен, као раније, него има несумњиви смисао добра, који ја имам власт да унесем у
њега!«