Page 170 - Meša Selimović - Tvrđava

Sjeo sam do nje i zagrlio je, njezno, da je ne uznemirim jos vise. Osjecao sam
je utisanu, duboko nesrecnu. Sta se to s njom desilo? Zasto sam bio tako
grub?

- Jesi li vidjela? Snijeg pada.

Nije odgovorila, nije se okrenula da pogleda. Nesto je u njoj jace i vaznije.

- Mislio sam da prosetamo ulicana. Sve je bijelo.

I na to je ocutala. Dobro, pricekacu da nam tijela postanu bliza, Udaljili smo se
dok smo vikali.

Onda je nesto rekla. Nisam razumio, glas joj je suvise tih.

- Sta to sapces?
- Izgleda da sam trudna.
- Trudna? Stvarno?

Klimnula je glavom.

- Hvala bogu! Dacu ti mustuluk za tu vijest!
- Bojim se.

Glas joj je nesiguran, jedva cujan. Ali sad sve cujem, pogadjam.

- Cega se bojis?
- Ne znam. Svega.

Zasto bi se bojala, rekao sam. To je zbog trudnoce, sve zene se boje. (Nisam
znao da li se zene boje, govorio sam sta bilo, da je umirim.) Kad je prvi put
nosila, zivot nam je bio tezak, pun uzbudjenja. Njena osjetljivost to nije mogla
podnijeti. Sad je drukcije, zivimo mirnije, nije najbolje ali nije ni lose. Moze biti
samo bolje, nikako losije. I ja sam kriv za ono prije, ali me proslo, necu vise
ponoviti ludost, kunem se. Nekad mi se cinilo da je neposteno cutati. Sad
cutim, i ne mislim da sam neposten. Zbog nje. Ona mi je vaznija od svega,
vaznija mi je cak i od postenja, sva mi je briga i sva sreca. Ponio sam se
ruzno, i grubo, ali zasto mi nije rekla ranije? Zasto je krila kad zna koliko cu se
obradovati?

Htio sam da je umirim, i nisam joj rekao svu istinu. I ja sam se bojao njene
trudnoce i njenog straha. Sta ce joj donijeti taj drugi crvic, rastuci? Hoce li je
darovati bolom i mukama! Hoce li je hraniti sumnjama i crnim slutnjama?

Zato je i uznemirena, zbog tajne zacinjanja tog novog bica u njoj, zbog brige
za njega i za sebe, zbog straha da se ne ponovi ono sto je jednom vec bilo,
samo sad mozda teze nego prvi put. Ko zna koliko se mucila misleci o onome
sto se ne moze domisliti, jer je skriveno i nepoznato, sama, i osjecajuci se