Page 167 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 167

Beznacajne misli, beznacajna osjecanja, a koliko sam od njih bogatiji! I javile
            su se zato, izgleda, da me svojom bezazlenoscu odvoje od njihova mraka.

            Ulicom je isao Mahmut, polako, sljapkajuci razgazenim cipelama po mokrim
            krpicama snijega.

            - Kuda si posao?
            - Nikud. Hodam. Vidis, snijeg.
            - Goviorio sam s Osmanom o tebi. Kaze da mu je zao. Toliko je svijeta u kuci,
            da ne zna gdje mu je glava.

            Obradovao se zalosnik, opet!

            - Kako bi bilo da sada odem?
            - Nemoj, velika je guzva. I ja sam ga vidio samo u prolazu. Uspio sam da ga
            upitam samo to sto ti kazem.
            - Onda, sutra?
            - Najbolje sutra.

            Moj Mahmute, i sutra ces biti onaj, ni sutra te momci nece pustiti u kucu. Ali
            ces makar zivjeti u nadi do sutra. Iako ti to nista ne treba. Nismo mi za njih, i
            sto se mene tice, hvala bogu!

            I ponovo sam potrazio svoju radosnu misao, koju je Mahmut prekinuo.

            Prvi snijeg, tiha prica, ludo djetinjstvo, paucinasta sreca, san o lijepom.
            Izvescu Tijanu, dugo cemo hodati ulicama koje ce snijeg zatrpavati, pricacu joj
            o djetinjstvu, ne, govoricu joj koliko je volim i koliko se radujem zivotu.
            Hodacemo, bez razloga, radovacemo se, bez razloga, smijacemo se, bez
            razloga, s jedinim jedinim razlogom, sto smo zivi i sto se volimo. A kud ces
            veci razlog!

            Upravo se vratila odnekud sa Sehaginim posudama u rukama.

            - Gdje si bila?
            - Podijelila sam komsijskoj djeci sve sto ti je Sehaga poslao.
            - Dobro si ucinila.
            - Sigurno da sam dobro ucinila. Milostinja mi ne treba.

            Danas je njen dan gnjeva, izgleda. Zar je nije proslo od jutros?

            - To nije milostinja - rekao sam mirno. - Takav je obicaj.
            - Mrzim obicaje koji me ponizavaju.
            - Sta ti je danas?

            Nije joj nista, rekla je ledeno, ali sta je meni? Uvijek je sama, rijec ni s kim
            nema da progovori, (sve vec znam napamet!), a i ona je ljudski stvor, ne moze
            vjecito razgovarati sa ova cetiri zida. I ne zna sta je toliko bogu skrivila da je
            toliko kaznjava, ni sta je meni ucinila da sam takav prema njoj. Odrekla se
   162   163   164   165   166   167   168   169   170   171   172