Page 228 - Meša Selimović - Tvrđava

U sobu je usao Mahmut, gledajuci nas ponizno, otrovan radoznaloscu. Godinu
dana zivota bi dao da cuje o cemu razgovaramo.

- Treba li vam stogod? Hocete li kahvu?
- Ne treba nista - grubo ga je odbio Osman. - Imamo neki razgovor.

Mahmut je izasao ojadjen, zbog tog razgovora je i usao.

Ispricao sam sta je Avdaga rekao o otmici, ne propustivsi nista. Slusao je, ne
prekidajuci me, ali s nekom podrugljivom paznjom koja me iznenadila. Mislio
sam da ce biti mnogo zabrinutiji.

Cak se i glasno nasmijao, sasvim neocekivano, kad sam zavrsio.

- Sta kaze? Mahmut je razgovarao s dizdarom! Mnogo ti on zna, pogodio je kao
prstom u balegu!
- Nego ko je?
- Kokalo!
- Zasto sve krijes od mene? Valjda se ne bojis da cu nekome reci?
- Ne bojim se, brate, nisi lud da kazes. Sa dizdarom je razgovarao Muharem
bajraktar. Je li ti sad lakse?
- Odakle bas on?
- Mrzi ih, sve. A sa dizdarom se dobro poznaje, bili su zajedno na vojni, jedan
star, drugi mlad. Sad su obojica stari...

Muharem bajraktar! A jadni Mahmut se procijedio od proliva, ni kriv m duzan!

- A za ostale? Je li pogrijesio za ostale?
- Za tebe nije.
- Avdaga je opasan. I postaje sve opasniji.
- Znam.
- Pa sta da radimo?
- Uzdacemo se u boga.
- Ako nam je to jedino uzdanje, tesko nama.

Osman se nasmijao, prijateljski me udarivsi po koljenu:

- Ni djavo nije crn kao sto se prica.

I veseo, nimalo zabrinut, otisao da nadgleda kako momci vezuju vunu u bale.

Izlazeci, vidio sam kako Mahmut razgovara s Osmanom, i zalosno gleda za
mnom, jer ne moze da me upita o cemu smo razgovarali. Ne podnosi tajnu, ni
svoju ni tudju, a najvise ga je izmucila ova u koju je neduzan upao, ne znajuci
i kakva je.

Ali, sta bih mogao da mu kazem? Da nije kriv, i da je Avdaga pogrijesio? To on
sam najbolje zna, ali mu mnogo ne pomaze. A da mu otkrijem kako ispasta
zbog bajraktara Muharema, ni na um mi ne pada. Ne bi bio ponosan sto su ga