Page 8 - Meša Selimović - Tvrđava

Zatvorena kuca i sklonjena djeca bili su cutljivi prijekor.

Stariji od dvojice sinova berbera Saliha s Alifakovca je ustao i posao prema
sasi, poradi sebe, sigurno. Kako se dugo nije vracao, mladji brat je posao da
ga potrazi, i nasao ga mrtvog iza sase. Zaklao se britvom. Dugo je morao da
zasijeca po zilama od uha do uha, da reze grkljan i gumastu cijev dusnika, krv
je lila kao iz cesme, natopivsi vlaznu zemlju pod njim. Bol je sigurno bio
strasan, a on nije ni zastenjao. Bili smo petnaest koraka udaljeni, a nista
nismo culi.

I dok smo cekali da dodje neko iz stale, da se sastavi zapisnik o smrti, jer nije
umro ni od kursuma ni od neprijateljske sablje, gledali smo razjapljenu crvenu
ranu na vratu, i sa strahom iscekivali sta ce uciniti mladji brat koji je
neprestano, bez jauka i bez suza, buljio u preklani vrat, ne dozvoljavajuci da
se mrtvac prekrije. Iz njega se culo samo muklo stenjanje.

Kad su Mula Ibrahim i njegov mladji pomocnik, sacinili zapisnik, potpuno
nepotrebno, jer se nije znalo zasto se zaklao, a niko nije pominjao sinocnje
nasilje, niti se moglo dovesti i u kakvu vezu, zena je bez rijeci pokazala gdje se
nalazi lopata, i opet se s djecom zatvorila u kolibu.

Mladji brat je sam iskopao grob u mokroj zemlji, stavio snop sase na dno, u
vodu, i sam polozio brata u jamu, uporno odbijajuci svaku pomoc. Drugi snop
sase je rastro po mrtvacu, a lice mi pokrio svojom maramom. Kad je zatrpao
grob, i kad smo svi bacili po grumen blata na mokru humku, mahnuo je
rukom, zamolivsi da se udaljimo.

Ostao je nad grobom, sam dugo. Ko zna sta je mislio, sta je govorio sebi i
mrtvom bratu koga je volio vise nego samoga sebe, mi nismo culi, niti ce ikad
iko saznati. A onda se odvojio. Nije se sagnuo, nije poljubio grob, nije izgovorio
molitvu, samo je digao pogled sa vlazne humke, i posao prema mocvari. Zvali
smo ga, isli za njim, molili da se vrati. Nije se ni okrenuo, nijemozda ni cuo.
Vidjeli smo kako je zagazio u vodu do clanaka, pa do koljena, i nestao iza sase.
Kuda je krenuo, sta je htio, je li izgubio razum, tesko je reci. Vise ga niko nije
vidio.

Mladi Mula Ibrahimov pomocnik, student Ramiz, prenocio je kod nas, da se ne
bi vracao po mraku.

Pricao je sa svima nama, vise slusao nego govorio, a govorio je cudno, i kao da
je vec znao sve sto mi znamo.

Ispricao sam mu cijeli slucaj, a on je rekao, smijeseci se umorno:

- Ubijaju ih, ubijaju sami sebe. Zivot naroda je glad, krv, bijeda, mucno
tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tudjoj. A velikasi ce se vratiti
kuci, svi, da pricaju o slavi, i da prezivjelima piju krv.