Page 90 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 90

I kako da objasnim ikome sto zalim dvojicu Pakra, Mahmuta Neretljaka,
            berbera Saliha s Alifakovca, stare ratnike sto prose pred dzamijom, nove sto
            odlaze u rat ne znajuci sta ih ceka.

            Sta mogu uciniti s tom svojom nerazumnom mislju, nikome ni od stete ni od
            koristi, nikome od potrebe, osim meni? Nepotrebna, luda, nekorisna, ali mi se
            cini da bi bez nje ostalo samo pola svijeta, ili jos mnogo manje, pa ni to ne bi
            vrijedilo, i da bez nje ne bih bio ja, vec neko drugi, gluh i sakat, stran i mrzak
            sam sebi.

            Pred Sijavuz-pasinom Cifuthanom, gdje su stanovali sarajevski Jevreji, kao u
            tvrdavi, susreo sam Asima Pecitavu. Nosio je stanovnicima Cifuthane vodu s
            cesme kod Begove dzamije. Pred dvorisnom kapijom, kroz koju je od jutra do
            mraka bezbroj puta prolazio, ljut na cio svijet, spustio je dva velika djuguma,
            da se odmori. Izgledao je premoren. Dva velika djuguma, puna vode, za
            drugoga, to je njegov zivot.

            - Je li tesko? - upitao sam nepotrebno. Asim me pogledao zacudjeno, kao da
            ne razumije, ili misli da sam lud. Bilo jedno ili drugo, ili obadvoje, odgovorio je
            na svoj uobicajeni nacin: poceo je da psuje, socno i obilato.
            - Imas pravo - rekao sam. - Narocito ako ti je od tog lakse.

            Mahmut Neretljak me docekao na verandi, gladio je listove nogu, da ublazi bol
            od grceva sto su ga sve cesce hvatali. Rukom mi je dao znak da govorim tiho,
            Tijana spava.

            - Jesi li dobio? - upitao je sapatom.
            - Nisam. Ne da nista.
            - Znao sam. Bogami sam znao. Mula Ibrahimova dusa je sitna. Ko zrno prosa.
            - Kako si znao da nece dati?
            - I ja sam trazio, u tvoje ime.
            - Kad si trazio, nesrecnice!
            - Eh, kad! Kad je trebalo.
            - I nisi mi rekao. A ni on.
            - Da sam dobio, ja bih rekao. A on nema cime da se pohvali.
            - A ako ti kazem da je dao?
            - Je li dao?
            - Jest.
            - E znao sam. Bogami sam znao. Sto da ti ne da? I ti si njemu valjao.
            - Eto vidis da mu dusa nije sitna.
            - Nekad sitna, nekad siroka. Kao i u svakog.

            Sad mu je bila vrlo siroka: izbrojio sam pedeset grosa.

            Odvojio sam Mahmutu polovinu, uzeo je novac, ravnodusno, ne rekavsi ni da
            je mnogo ni da je malo. Samo ga je pogledao na dlanu.

            - Da je ovog djubreta samo malo vise, covjek bi mirnije spavao.
   85   86   87   88   89   90   91   92   93   94   95