Page 107 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

Odgovori na ova pitanja pretpostavljaju da se usmeri pažnja
na trinaestog histeričnog apostola, Pavla iz Tarsa, na „biskupa za
spoljne poslove”, kako sebe naziva autor uspelog državnog udara
Konstantin, na njegove sledbenike koji podstiču hrišćane da
pljačkaju, muče, masakriraju, spaljuju biblioteke, na Justinijana,
Teodosija, Valentinijana. Od nevidljive hektoplazme do punih
ovlašćenja ove sablasti nad jednim Carstvom, zatim nad
svetom, priča se poklapa sa genealogijom naše civilizacije.
Ona počinje u istorijskoj magli u Palestini, nastavlja se u Rimu,
zatim u Vizantiji, u zlatu, raskoši i purpuru hrišćanske vlasti, ona
pustoši još i danas u milionima duhova formatiranih prema toj
neverovatnoj priči, iskonstruisanoj od magle, od neverovatnog, od
neodređenog, od protivrečnosti koje Crkva oduvek raščišćava
žestokim političkim nasiljima.
Shvatljivo je, prema tome, da postojeći dokumenti potiču
većinom od vešto izvedenih falsifikata. Spaljene biblioteke, stalno
ponavljana vandalska pustošenja, slučajni požari, proganjanja i
hrišćanski inkvizitorski sudovi, zemljotresi, revolucionarna
promena sa papirusa na pergament koja nameće kopistima,
revnosnim Hristovim privrženicima, izbore između dokumenata
koje treba spasavati i onih koji se uništavaju, slobode koje uzimaju
sebi monasi redigujući izdanja antičkih autora kojima se dodaje
ono što nedostaje prema naknadnom stanovištu pobednika, to je
građa za filozofska sluđivanja!
Ništa od onog što je preostalo nije pouzdano. Hrišćanska
arhiva potiče od ideološkog falsifikata, i čak se Flavije Josif,
Svetonije ili Tacit, u kojima nekoliko reči ukazuje na postojanje
Hrista i njegovih vernika u I veku naše ere, pokoravaju zakonu
intelektualnog marifetluka. Kada neki anonimni monah prepisuje
Starine uhapšenog jevrejskog istoričara koji je postao
kolaboracionista rimske vlasti, a ima pred očima original Tacitovih
Anala ili Svetonijev Život dvanaest Cezara i kada se čudi
zbog toga što je u tekstu izostalo pominjanje priče u koju
on veruje, onda dobronamerno dodaje svojom rukom
jedan pasus, bez ustezanja, bez kompleksa, ne pomišljajući
da loše postupa ili da falsifikuje, utoliko pre što se svojevremeno
nije pristupalo knjizi pogledom savremenika, opsednutog istinom,