Page 119 - Milomir Marić - Deca Komunizma

u Suzdalju, u Vladimirskoj guberniji.
Nagađati se može potpuno slobodno, pošto francuska policija nije
č
nikad bila u stanju da saopšti nešto više nego što je to u inila prvog
dana: „Potvrđujemo da nemamo nikakav ozbiljniji dokaz o napadačima
na generala Kutepova, niti šta znamo o njegovoj sudbini od č asa
nestanka.“
Jedan poslanik francuskog parlamenta tražio je da se kao talac
uhapsi sovjetski poslanik u Parizu Dovgaljevski i da se prekinu svi
đ
odnosi sa Sovjetskim Savezom. Č ak je i novi vo a „bele“ emigracije
general Miler bio blaži. Kategorički je pobio nagađanja da namerava da
organizuje oružani napad na sovjetsku ambasadu.
Sovjetska strana je do kraja sačuvala hladnoću i prisebnost, i
ograničila se samo na demarš poslanika Dovgaljevskog predsedniku
francuske vlade Tardjeu zbog antisovjetske kampanje. U Moskvi se

oglasio list Izvestije, sa ocenom da je general Kutepov sam pobegao, i
opomenom Francuskoj da ne preduzima akcije koje ne bi bile u skladu
sa normalnim diplomatskim odnosima: „Lopovska kampanja protiv
sovjetskog poslanstva u Parizu stvara utisak kao da Francuska traži neki
povod za prekid diplomatskih odnosa sa Sovjetskom Rusijom.“
Konspirativna imena sovjetskih otmičara koja je tada pominjala

francuska štampa nisu apsolutno ništa otkrivala, osim da je akcijom
rukovodio Centar u Berlinu. Bračni par Janović ili Jovanović, prema
prilično nejasnoj fotografiji, mogu biti najpre Ivan Srebrenjak i Francka
Klinčeva, ali ostaje zagonetka ko su agenti GPU-a Petar Čekin i njegova
ljubavnica.
Najveći ekspert za objašnjenje „slučaja Kutepov“ bio je prvi veliki

prebeg sa sovjetske strane, dotadašnji diplomata Grigorij Besedovski. U
intervjuu beogradskoj Politici on je otkrio kako je sredinom dvadesetih
godina, kao otpravnik poslova sovjetske ambasade u Varšavi, imao
zadatak da u kontaktima sa jugoslovenskim poslanikom Jevremom
Simićem ispita mogućnost uspostavljanja diplomatskih odnosa SSSR-a i
Kraljevine Jugoslavije, ali da je uvek dobijao negativan odgovor.

„Jedno vreme u Moskvi je polagana velika nada u Radića i hrvatske
č
krugove“, rekao je Besedovski. „O ekivalo se da ć e Radi ć biti vo a
đ
buduće seljačke revolucije u Jugoslaviji. Ali njegov dolazak i razgovori
koje je vodio bili su porazni. Okarakterisan je kao ’tipični sitnoburžoaski
radikal’, koji voli da se razmeće na sve strane. Radi potčinjavanja

radikalnih seljačkih partija sovjetskom uticaju, formirana je takozvana
Seljačka internacionala, na čije je čelo trebalo da dođe Stjepan Radić.
č
Ra unalo se da ć e on u njeno korito uliti ne samo socijalni pokret

119