Page 173 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 173

„Sačekaću dok to bude imala i cela jugoslovenska radnička klasa!“ Umro
               je 1985. godine.
                     Pošto je pao i sovjetski obaveštajni centar u Zagrebu pod upravom

               Ivana Srebrenjaka „Antonova“, izgleda da je do kraja rata iz Jugoslavije
               u Sovjetski Savez stizala isključivo jedna vrsta informacija, precizno
               usaglašena između Vrhovnog štaba NOV i predstavnika Kominterne
               Josipa Kopiniča „Vazduha“.
                     Nimalo slučajno!





                                            Bekstvo od „slobode“






                     Bavili   su   se  poslovima      u  kojima    nije   bilo  mesta    ni  za   kakvu
               bolećivost      i   sentimentalnost.       Elementarnu        ljudskost      i  osećanja
               nepovratno su žrtvovali okrutnim pravilima službe svetskoj revoluciji.
                     Zato se Mustafa Golubić nije tek tako, u Americi 1937. godine, setio

               svog starog prijatelja Pavla Bastajića. Usplahireno je zajedničke prijatelje
               pitao šta je s njim i gde se nalazi. Teško je poverovati da ga se uželeo. Do
               te mere je bio ogrezao u revolucionarnoj rutini da za tako nešto više nije
               bio sposoban. Odavno je sebe oslobodio svih slabosti i obzira te vrste.
                     Jednostavno – imao je zadatak za njega!
                     Golubić     je bio u prolazu iz Meksika, gde je postavio klopku

               najpoznatijem disidentu iz porodice komunističkih bogova Lavu
               Trockom. A u Bastajića je imao najviše poverenja da, na mig iz Moskve,
               sigurno povuče ručicu već pripremljenog mehanizma.
                     Toliko su toga u životu njih dvojica drugarski prevalili! Toliko su
               opasnosti, čudesa i leševa širom sveta za sobom ostavili!

                     Tog istog Trockog sretali su još dok je bio nepoznati novinar i ruski
               revolucionar     u  emigraciji.   Bilo  je  to  pre  i  posle  Sarajevskog   atentata,   u
               Cirihu i Parizu 1914. godine. Vatreno su mu govorili o „Mladoj Bosni“ i
               težnji omladine za nacionalnim ujedinjenjem na Balkanu. Već                       su bili
               stekli prva zaverenička iskustva, prošli komitsku obuku kod četničkih
               vojvoda Voje Tankosića i Vuka Popovića. Solunski proces pukovniku
               Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i članovima nacionalne revolucionarne

               organizacije Crna ruka       pokopao im je posle sve nade u buduću državu
                                                                                               č
               jugoslovenskih      naroda.    Opet    su  se  našli  u  izgnanstvu.     U   Be u   su  se
               okupili oko kominternovskog lista Balkanska federacija, postali fanatični
               komunisti i agenti sovjetske obaveštajne službe.



                                                          173
   168   169   170   171   172   173   174   175   176   177   178