Page 178 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Beču. Atentator je bio Pavle Bastajić i Crvenčić je dao njegov tačan opis,
ali se nije usudio da policiji kaže njegovo ime. Uplićući Branka
Radojevića, hteo je da je odvede na pogrešan trag.

Pariska policija i sud nisu mogli da shvate te zamršene
enkavedeovske igre, pogotovu što su posle atentata na kralja Aleksandra
u Marselju za njih svi jugoslovenski teroristi bili „ustaše“. Iako istraga
ništa nije utvrdila i bez obzira na njihove sigurne alibije, Branko
Radojević i Slobodan Ivanović proterani su iz Pariza.
U vreme najveće afere, kod Ivanovića je banuo Pavle Bastajić.

Uopšte nije li io na sebe. Bio je sav uznemiren, skljokan kao prebijeno
č
ku e. Zagonetno je rekao: „Moram hitno u Sovjetski Savez. Ako ne
č
stignem, desiće se nešto strašno! Ali, sve veze su mi prekinute. Treba mi
novac da se prebacim makar do Belgije.“
To je izgleda i uradio. Iz Brisela je Ivanovi u poslao razglednicu, s
ć
porukom da je srećno stigao.
Međutim, Bastajić se opet obreo u Parizu. Za pomoć se obratio
rukovodstvu KPJ, koje je i samo bilo obezglavljeno i „ni na nebu ni na
zemlji“, posle hapšenja u Moskvi generalnog sekretara Gorkića. U nekoj
kafani Bastajić je zakazao sastanak sa Rodoljubom Čolakovićem. Nije
č
znao kako da po ne. Dok je tako oklevao, neki č ovek je provirio na
ć
vrata. To ga je prepalo i uplašeno se ustremio na Č olakovi a: „Kakav si
to znak dao onom tipu?“ Čolaković ga je ljutito opsovao i, uvređen,
ustao da ide: „Više me ne traži! Više ne želim da se srećem s ljudima koji
se bave tvojim poslom i koji, kao i ti, u svakom č oveku vide ne ijeg
č
špijuna!“
Bastaji u je odista gorelo pod nogama. Iz Moskve je drugi
ć
poverenik NKVD-a Ivan Kralj dobio nalog da ga likvidira i, kako je u
takvim situacijama bio običaj, naredio je da to izvedu baš Bastajićevi
saradnici Dijevo Rokov iz Kaštela, neki Božić iz Slovenije i Ličanin
Marko Orešković. Istovremeno, Kralj je zahtevao od članova vođstva
KPJ da, ako već neće pomoći likvidiranje toga „špijuna“, ono bar da mu
ne smeta. Otvorio je torbu, punu svežnjeva dolara: „Uzmite kol’ko

’oćete!“ Labud Kusovac i Ivo Marić pravili su se naivni, iako se tada kod
njih krio Bastajić. Nisu znali šta da preduzmu. Uprkos najstrožoj
zabrani, ušli su u sovjetsko poslanstvo u Parizu i zamolili da ono
ć
interveniše. Pošto se Gorki ev zamenik Josip Broz u to vreme sretao sa
č
Kraljem, o ekuju i da mu on nabavi pasoš za Moskvu, bile su im
ć
potpuno vezane ruke. Zato su predložili Brozu da svi zajedno odu u
Centralni komitet francuske partije i preko Imanitea Oreškovićevu
grupu, koja je trebalo da ubije Bastajića, oglase unapred za provokatore.

178