Page 177 - Milomir Marić - Deca Komunizma

pomenuo Milana Gorkića u čudnom kontekstu: „Pašče špijunsko! Agent
Intelidžens servisa, a još je sekretar naše partije!“
Bastajić nije mnogo izlazio i njegov domaćin ga je netremice

posmatrao. Zapazio je njegov mačji hod, oči kao žeravice, namrgođene
obrve Srđe Zlopogleđe iz narodne pesme. Opet, plenio je širokom
kulturom i ponašao se kao pravi profesor. Divio se Robespjeru i Sen
Žistu, citirao je često misli francuskih filozofa enciklopedista,
preporučivao Ivanoviću da pročita Didroovog Žaka Fatalista. Recitovao
je poeziju svog druga iz mladosti Tina Ujevića, hvalio Matoša i Krležu.

Rado se sećao Žerajića i atentata na hrvatskog bana Cuvaja. Kao o nekim
božanstvima govorio je o Ljubi Čupi, Apisu i „crnorukcima“. Ivanović je
donekle bio razočaran. Pavle mu je izgledao isuviše građanski i nimalo
prevratnički. Očekivao je od njega zapaljive fraze iz brošura Kominterne
i čarobne moskovske šifre.

Ponekad bi se Pavlu omakla i pokoja reč pohvale za „Velikog
Ježova“, šefa NKVD-a. Dosta je pio, uglavnom kalvados, dok ga ne bi
obuzeo strašan napad nostalgije. Od Laleta je tražio da se raspita da li je
ko skoro došao iz zemlje u Pariz i doneo šljivovicu. Jeo mu se pasulj,
spremljen „po naški“, pa je Lale zbog toga morao da obiđe ceo Pariz ne
bi li pronašao svinjsku mast za zapršku. Pavle od njega ništa nije krio.

Pokazao mu je tri svoja pasoša. U češkom se zvao Jan Frankovski. Kao
neko geslo, ponavljao je da su u njegovom poslu disciplina i konspiracija
neuporedivo važnije od pameti.
Lale Ivanović je znao da je njegova garsonjera samo jedan u nizu
stanova u kojima se Pavle Bastaji ć skriva. Jednog dana on je nestao i na
ć
njegovo mesto došao je Branko Radojevi , koji ga je i doveo. Branko je
bio na kraćem odsustvu iz Španije, gde se, kao isključeni član Partije,
borio na strani anarhista. Ujutru su pariski listovi osvanuli sa
senzacionalnim naslovom Ustaše se razračunavaju, ispod koga je bila
fotografija i ime Branka Radojevi a. Ivanovi ć se prepao, iako je
ć
naslućivao da je to neka greška, pošto se Branko od njega nije odvajao. A
i sama žrtva atentata Nikola Crvenčić, na koga je neko pucao iz žutog

taksija i ranio ga, u istrazi je uz ime Branka Radojevića dao sasvim
drukčiji opis atentatora, mada su se njih dvojica odlično poznavali i
družili. Branko je još bio u krevetu i o svemu ovome nije imao pojma. Ali
kad ga je Lale probudio i gurnuo mu novine pod nos, odmah je objasnio
o čemu se radi: dugogodišnji agent GPU-a (NKVD-a) Crvenčić,

optužujući njega, Branka (za koga je mislio da se vratio u Španiju), u
stvari moli za milost svoju službu!? Naime, Crvenčiću je već godinu
dana pripisivana krivica za hapšenje grupe članova CK KPJ, juna 1936. u

177