Page 177 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 177

pomenuo Milana Gorkića u čudnom kontekstu: „Pašče špijunsko! Agent
               Intelidžens servisa, a još je sekretar naše partije!“
                     Bastajić   nije mnogo izlazio i njegov domaćin ga je netremice

               posmatrao. Zapazio je njegov mačji hod, oči kao žeravice, namrgođene
               obrve Srđe Zlopogleđe iz narodne pesme. Opet, plenio je širokom
               kulturom     i  ponašao    se  kao   pravi   profesor.   Divio   se  Robespjeru     i  Sen
               Žistu,    citirao    je   često    misli    francuskih      filozofa    enciklopedista,
               preporučivao Ivanoviću da pročita Didroovog Žaka Fatalista. Recitovao
               je poeziju svog druga iz mladosti Tina Ujevića, hvalio Matoša i Krležu.

               Rado se sećao Žerajića i atentata na hrvatskog bana Cuvaja. Kao o nekim
               božanstvima govorio je o Ljubi Čupi, Apisu i „crnorukcima“. Ivanović je
               donekle bio razočaran. Pavle mu je izgledao isuviše građanski i nimalo
               prevratnički. Očekivao je od njega zapaljive fraze iz brošura Kominterne
               i čarobne moskovske šifre.

                     Ponekad bi se Pavlu omakla i pokoja reč                   pohvale za „Velikog
               Ježova“,    šefa  NKVD-a.     Dosta    je  pio,  uglavnom    kalvados,    dok   ga  ne  bi
               obuzeo strašan napad nostalgije. Od Laleta je tražio da se raspita da li je
               ko   skoro   došao   iz  zemlje   u  Pariz  i  doneo   šljivovicu.   Jeo  mu   se  pasulj,
               spremljen „po naški“, pa je Lale zbog toga morao da obiđe ceo Pariz ne
               bi  li  pronašao   svinjsku   mast   za  zapršku.    Pavle   od  njega  ništa  nije  krio.

               Pokazao mu je tri svoja pasoša. U češkom se zvao Jan Frankovski. Kao
               neko geslo, ponavljao je da su u njegovom poslu disciplina i konspiracija
               neuporedivo važnije od pameti.
                     Lale Ivanović     je znao da je njegova garsonjera samo jedan u nizu
               stanova    u  kojima   se  Pavle  Bastaji ć  skriva.  Jednog   dana   on  je  nestao  i  na
                                                                   ć
               njegovo    mesto    došao   je  Branko   Radojevi ,    koji  ga  je  i  doveo.  Branko   je
               bio na kraćem odsustvu iz Španije, gde se, kao isključeni član Partije,
               borio na strani anarhista. Ujutru su pariski listovi osvanuli sa
               senzacionalnim naslovom Ustaše se razračunavaju,                  ispod    koga   je  bila
               fotografija    i  ime    Branka     Radojevi a.     Ivanovi   ć  se   prepao,    iako    je
                                                              ć
               naslućivao da je to neka greška, pošto se Branko od njega nije odvajao. A
               i sama žrtva atentata Nikola Crvenčić, na koga je neko pucao iz žutog

               taksija i ranio ga, u istrazi je uz ime Branka Radojevića dao sasvim
               drukčiji opis atentatora, mada su se njih dvojica odlično poznavali i
               družili. Branko je još bio u krevetu i o svemu ovome nije imao pojma. Ali
               kad ga je Lale probudio i gurnuo mu novine pod nos, odmah je objasnio
               o čemu se radi: dugogodišnji agent GPU-a (NKVD-a) Crvenčić,

               optužujući njega, Branka (za koga je mislio da se vratio u Španiju), u
               stvari moli za milost svoju službu!? Naime, Crvenčiću je već                      godinu
               dana pripisivana krivica za hapšenje grupe članova CK KPJ, juna 1936. u


                                                          177
   172   173   174   175   176   177   178   179   180   181   182