Page 240 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Slavjanoserpsk. Od roditelja je naučio neki arhaični slavenoserpski, pa
smo nekako mogli razgovarati na srpskom. U nekom restoranu u kome
smo sedeli, najedanput se pojavio još jedan Jugosloven, koga nisam

poznavao. Gorjev nas je upoznao. Martinović (Jovan Mališić)!
’Znaš, ja sam malo zaboravio naški’, rekao je. ’Bolje da razgovaramo
na ruskom!’
Bio sam preneražen. Bio je politički sekretar naše partije od 1928. do
1932. godine. Učitelj iz Crne Gore. Posle uvođenja Šestojanuarske
diktature, pozvao je iz čista mira sasvim nepromišljeno narod

Jugoslavije na ustanak. Vođa jugoslovenskih komunista zaboravio svoj
jezik. Rekao sam to Gorjevu.
’Imaš pravo! Znaš li da je u istorijskoj bici na Ebru poslao divizion
od dvadeset šest ruskih tenkova po uzbrdici. Kako Rusi kažu – „po
skatu“, tenkovi mogu ići najviše pod uglom od 18 stepeni. Frankova

artiljerija ih je začas rasturila. Do poslednjeg. Na osnovu zahteva
Glavnog štaba, sad ga šaljemo u Moskvu da otplati dug.’
Posle sam č uo da je u auto koji je dobio nakrcao osam ili deset
kofera. Sve ih je prebacio u Rusiju. Čim je stigao, uhapsili su ga i streljali.
A naši su ga sad rehabilitovali! Na osnovu čega, kad je to međunarodna
stvar?“

„Ne razumem tajnovitost i mistifikacije o navodnom Titovom
boravku u Španiji?“
Uopšte nije bio! Dobro sam upoznat s njegovim ondašnjim
kretanjem. Gorkić je ispred Kominterne bio zadužen za organizovanje
odlaska interbrigadista iz dobrog dela Evrope u Španiju. Kad je opozvan
u Moskvu i uhapšen, Tito je opunomoćen za to i još neke stvari.

U Parizu sam se sa Starim 1938. dogovorio da odem u zemlju i
preuzmem rad s vojskom i pripreme za eventualni otpor fašizmu, koji je
ozbiljno kucao i na naša vrata. U stvari, imao sam sovjetski pasoš, iz
sovjetske ambasade su me poslali u neki njihov hotel, ali sam ja hteo da
ostanem. Preko knjižare Horizont našao sam Tita. Snuždeno mi je rekao:
’Nema ništa od Jugoslavije. Ti si ovde jedini čovek sa sovjetskim

pasošem. Sad je najvažnije da u Moskvi kod Dimitrova središ za mene
vizu. Moramo rešiti pitanje naše partije. Gorkića su izgleda maknuli, a ja
nešto jesam i nisam. Zvani no sam samo organizacioni sekretar KPJ’.
č
Spremio mi je lično pismo za Dimitrova.“
„Zašto vam se Tito nigde javno nije zahvalio za usluge koje ste tada,

njemu i našoj partiji, učinili u Moskvi?“
„Imao je svoje razloge. Posle sukoba 1941. godine ja sam na
određeni način kompromitovana ličnost. Plašio se za svoju taštinu.

240