Page 241 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Recimo, govorio je kako mu je Boža Maslarić pomogao početkom 1939. u
Moskvi, iako je dobro poznato da je on stigao iz Španije u drugoj
polovini godine. A ja sam u februaru 1939. tri dana saslušavan od

komisije Izvršnog komiteta Kominterne ’radi trockizma Valtera, koga
protežira Kopinič’. Na to sam skrenuo pažnju glavnom uredniku Titovih
sabranih dela Peru Damjanoviću. On se nasmejao: ’Carska se ne poriče!’
č
Dobro, priznanje je možda i to što se Stari složio sa Cen i ć evim
rukopisom o meni.
Insistirao je da dođe u Moskvu da na licu mesta raščisti stvari, iako

je imao razloga da za sebe bude zabrinut. Dobro je znao šta se desilo sa
ć
bra om Cviji , Vujovi ć i mnogim drugim nevinim ljudima. On sam je,
ć
prema izveštajima NKVD-a, prvenstveno Srebrenjakovim, imao prilično
putera na glavi. Povrh svega, on je 1935. u Moskvi živeo, i izgleda se
venčao, sa nekom Švabicom Elzom, uhapšenom kao ’gestapovkom’. To

ć
se u Rusiji nije praštalo! Sre om, nije usvojen bugarski predlog
(kadrovska komisija KI), nego je kona nu odluku o rešenju
č
jugoslovenskog pitanja donela kadrovska komisija CK SKP(b).“
„Sovjetski predstavnik Manuilski bio je na Titovoj strani?“
„Ne bih rekao. Nekoliko puta se sa Jugoslovenima ranije opržio.
Milan Gorkić i Jovan Mališić-Martinović (generalni sekretar KPJ 1928–

32) bili su njegovi veliki ljubimci. Na sastanku kod Dimitrova je rekao:
’Neću više da znam ni za jednog Jugoslovena. Ne interesuje me nikakav
Valter, ni njegova viza!’ Zato me je Dimitrov savetovao da stvar
proturim preko njegovog zamenika, koji je u Kominterni radio pod
imenom Andrejev i zastupao unutrašnju politiku Sovjetskog Saveza.
Vilhelm Pik, kome je Tito mnogo verovao i č esto mu se obra ao
ć
pismima, nije predstavljao baš ništa. Posle dolaska Hitlera na vlast,
nemačke predstavnike niko u Moskvi nije zarezivao. Vlast u Kominterni
preuzeli su Bugari, od kojih je jedino Georgi Dimitrov od početka do
kraja bio na Titovoj strani. Govorio je: ’To je jedan pošten radnik,
inteligentan i energičan. Pravi partijski kadar!’ Tada je Tito u Moskvi
dobio privremeni mandat, a tek posle godinu dana imenovan je za

političkog sekretara KPJ. Nešto ranije, uz pomoć bugarske partije, Petko
Miletić je posle izlaska iz zatvora ekspresno preko Soluna i Carigrada
stigao u Moskvu. Odmah je dobio sobu u Luksu, odakle je svakog jutra
polazio autobus prema zgradi KI, na periferiji grada. U njemu su se
jedanput sreli Tito i Petko, s tim što je Petko imao stalnu propusnicu, a

Tito je morao da čeka na recepciji da ga pozovu. Nekad i po šest sati.
Kadrovska komisija Kominterne raspravljala je o kandidatima za
vođu KPJ. Pored Miletića i Tita, predlagani su Stipe Ðaković, zatim neki

241