Page 15 - Alhemičar

замак и закључују да је прошлост била боља од
садашњости. Имају плаву косу или тамну пут, али исти
су као и људи из нашег села.
– Али ја не познајем замкове у земљама одакле су
они – одврати дечак.
– Ти људи, када упознају наша поља и наше жене,
кажу да би волели да овде живе заувек – наставио је
отац.
– Хоћу да упознам жене из земаља одакле они долазе
– рече дечак. – Јер они никада не остају овде.
– Ти људи су пуни пара – рече још отац. – У нашем
крају само пастири путују.
– Онда ћу бити пастир.
Отац више ништа није рекао. Наредног дана дао му
је кесу с три стара шпанска златника.
– Ово сам једног дана нашао у пољу. Намеравао сам
да их дам цркви као твој дар. Купи себи стадо и ходај
светом све док не научиш да је наш замак најзначајнији
и да су наше жене најлепше.
Дао му је благослов. И у очевим очима он је
прочитао жељу за путовањем по свету. Жељу која је још
живела, упркос томе што је он деценијама покушавао
да је затрпа водом, храном и настојањем да сваке ноћи
спава на истом месту.

•

Обзорје се заруменело, а затим се појавило сунце.
Младић се сетио разговора с оцем и осетио је неку
радост; већ је упознао многе замкове и многе жене (али
ниједна није била ни близу оној с којом ће се срести
кроз два дана). Имао је огртач, књигу коју је могао да
замени за нову и стадо оваца. Али најважније је било,
међутим, то што је – путујући – сваког дана испуњавао

15