Page 20 - Alhemičar

клупу на тргу да би пробао ново вино које је купио.
Била је врућина, а вино, неким недокучивим чудом,
успевало је да га мало расхлади. Овце су остале на
улазу у град, у тору једног од његових нових пријатеља.
Имао је много познаника у том крају – и због тога је и
волео да путује. Човек непрестано стиче нове
пријатеље, а није принуђен да буде с њима из дана у
дан. Када виђамо стално иста лица – а то се увек
догађало у семеништу – на крају она постају део нашег
живота. А када постану део нашег живота, онда желе и
да нам га измене. И ако не буде по њиховом, није им
право. Јер сваки човек има тачну представу како би
требало да живимо свој живот.
А никад немају појма како треба да проживе
сопствени живот. Као и она старица која није умела да
претвара снове у стварност. Решио је да још мало
сачека да се сунце приближи смирају, па да онда
потера овце у поље. Ускоро ће се поново срести с
трговчевом ћерком.
Почео је да чита књигу коју је добио од пароха
Тарифе. Била је то дебела књига у којој се већ на првој
страници говорило о некој сахрани. Осим тога, имена
личности била су страховито замршена. Помислио је:
ако једног дана буде писао књигу, постепено ће уводити
ликове у причу како читаоци не би били принуђени да
одједном памте много имена.
Када је успео да се усредсреди на читање – а текст је
био леп јер је говорио о сахрани по снегу, што му је
давало неки осећај хладноће под огромном врелином
сунца – један старац седе до њега и започе разговор.
– Шта то они раде? – упита старац показујући према
људима на тргу.
– Гледају своја посла – суво одговори младић и
настави да се прави да је задубљен у читање. У ствари,
размишљао је како ће шишати овце у присуству

20