Page 185 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Provost Murphy), direktor Garenti trasta, banke Dž. P. Morgana; Robert S. Klark (Robert S. Clark), bankar
koji je nasledio veliko bogatstvo od osnivača „Singer kompanije” za proizvodnju šivaćih mašina, i Džon V.
Dejvis (John W. Davis), kandidat Demokratske partije na predsedničkim izborima 1924. godine i glavni
advokat firme „Dž. P. Morgan i kompanija”. Njihov plan je bio „... da zauzmu Belu kuću uz pomoć privatne
armije (sastavljene od 500 000 veterana), da uhapse Frenklina Ruzvelta i ubiju ga ukoliko odbije da služi kao
22
marioneta za diktaturu koju su planirali da nametnu i kontrolišu.”
Zaverenici su otkrili Batleru da „imaju 3 miliona dolara u aktivnim fondovima i da mogu da
23
prikupe i 300 miliona, ukoliko bude potrebno”.
Zašto su zaverenici odabrali upravo Batlera, ostaje misterija. Međutim, Batler je dobro
razumevao svoju ulogu generala u trupama marinaca. Ostalo je zapisano da je izjavio: „Rat je velikim delom
pitanja novca. Bankari pozajmljuju novac stranim zemljama, a kada one ne mogu taj dug da vrate,
predsednik šalje marince da ga oni uzmu.”
Batler nije rekao, ali je očigledno, da je njegova uloga u vojsci bila u potpunosti saglasna sa
„balansom moći”, političkom igrom koju smo objasnili u prethodnim poglavljima.
24
Nastavio je: „To znam jer sam učestvovao u jedanaest ovakvih ekspedicija.”
Batlerove izjave da je vojska, u stvari, delovala kao uterivač dugova za velike bankare ispitao je
1934. godine Senatski istražni komitet koji je „potvrdio njegove (Batlerove) sumnje da je veliki biznis -
Standard oil, Junajted trut, trust šećera, velike banke - stajao u pozadini većine vojnih intervencija koje je po
naredbi predvodio.”
Pored toga, Kongres je oformio Mek Kormak–Dikstejnov (Mc-Cormack–Dickstain) komitet koji
je trebalo da ispita Batlerove optužbe. Zaključci ove grupe potvrdili su navode generala Batlera: „(Komitet)
26
je pronašao pet značajnih činjenica koje su potvrđivale verodostojnost Batlerovog svedočenja.”
Žil Arčer, autor knjige Zavera za osvajanje Bele kuće, intervjuisao je Džona Dž. Mek Kormaka
Qohn J. McCormack), predsednika Kongresnog komiteta, i od njega je zatražio da iznese svoje viđenje ove
zavere:
„Arčer. Dakle, prema vašem mišljenju, Amerika je definitivno mogla da postane fašistička
država da nije bilo patriotizma generala Batlera koji je razbio zaveru”?
Mek Kormak: Svakako da je mogla. Ljudi su bili veoma zbunjeni, a to je naciju načinilo slabom i
27
zrelom za neku drastičnu ekstremističku reakciju. Masovna frustracija mogla je da izrodi bilo šta.”
Ima mnogo onih koji veruju da namera zaverenika nije bila da se kao vođa nove vlasti ustoliči
Batler, već da je pravi cilj bio da se ovaj incident iskoristi da bi Ruzvelt mogao Americi da nametne neku
vrstu diktature kada propadne Batlerov vojni pohod na Belu kuću. Ovakva akcija, koju bi Ruzvelt
okarakterisao kao „nacionalnu opasnost”, omogućila bi mu da preuzme potpunu kontrolu nad državom, a
narod bi mu verovatno to odobrio. Batler je, dakle, prema ovoj teoriji, trebalo da posluži samo kao izgovor za
kontrolu nad kompetentnom mašinerijom vlasti, a on sam nikada nije ni nameravao da postane nekakav
diktator.
Plan je propao jer je Batler otkrio postojanje zavere, a Ruzvelt je, ako je ova teorija tačna, morao
da se zadovolji samo mestom predsednika umesto da postane diktator Sjedinjenih Država. On je, međutim,
imao i druge planove za fašizaciju SAD. Frensis Perkins (Frencis Perkins), Ruzveltov sekretar za rad, tvrdi
da su „na prvi sastanak Kabineta, pošto je Predsednik preuzeo dužnost 1933, došli Ruzveltov finansijer i
savetnik Bernard Barun i njegov prijatelj, general Hju Džonson (Hugh Johnson), koji je kasnije došao na
čelo administrativnog tela za nacionalnu obnovu, sa primerkom knjige Đentilea (Gentile), talijanskog
28
fašističkog teoretičara, za svakog od članova Kabineta. Svi smo knjigu pažljivo pročitali.”
Plan je, dakle, bio da se američka vlada pomeri u pravcu fašizma, odnosno, prema Vladinoj
kontroli nad faktorima proizvodnje i bez revolucije koju bi trebalo da izvede Batler. Odlučeno je da jedan od
glavnih metoda postizanja ovog cilja bude rat. Tako su napravljeni planovi za rat u kojem bi učestvovale i
Sjedinjene Države.
Činjenicu da su se takvi planovi kovali potvrdio je i Džim Farli (Jim Farley), Ruzveltov direktor
pošta i član njegovog Kabineta. Gospodin Farli je napisao kako se na drugom sastanku Kabineta 1993.
29
godine „Novi predsednik ponovo vratio na mogućnost rata sa Japanom.”
Da li je moguće da je predsednik Ruzvelt još 1933. godine znao da će izbiti rat s Japanom?
Prema istoričaru Čarslu S. Tenzilu (Charles S. Tansill), profesoru istorije diplomatije na Džordžtaun
univerzitetu, rat s Japanom isplaniran je davno, još 1915. godine.
U knjizi Perl Harbur, Ruzvelt i dolazak rata, profesor Tenzil izneo je jednu interesantnu
opservaciju:
„Politika pritiska na Japan pretekla je Stimsona (Ruzveltovog sekretara rata) za neke dve

185