Page 186 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

decenije. Pod Vudrou Vilsonom počela je trostruka ofanziva protiv Nipona (Japana). Januara 1915, američki
ambasador iz Pekinga... poslao je Stejt departmentu seriju depeša sa toliko kritičkih tonova da su one
pomogle da se u američkim glavama stvori fiksacija o japanskoj zlobi koja je eventualni rat s Japanom
načinila sasvim mogućim...
Podsetićemo se da je Ruzvelt bio Vilsonov sekretar mornarice, tako da je veoma razumljivo i
sasvim moguće da je on još 1915. znao za ove depeše i za planove o uvlačenju Amerike u rat s Japanom.
Ukoliko je profesor u pravu, Ruzveltu je onda bio potreban samo neki akt koji će se iskoristiti kao
razlog za objavu rata Japanu.
Taj razlog je bio napad na Perl Harbur.
Činjenica je da je američka vlada znala da je Perl Harbur – poprište japanskog „iznenadnog”
napada kojim je za Ameriku počeo Drugi svetski rat – ranjivo mesto. Upravo u Perl Harburu je 1932. godine
mornarica SAD izvodila manevre koji su imali za cilj da ispitaju mogućnosti uspeha iznenadnog napada sa
mora. Tada je otkriveno da je Perl Harbur ranjiv sa udaljenosti od čak 60 milja. To je značilo da Japan može
30
napasti sa te udaljenosti, i to neprimećen. Američka mornarica pružila je sama takve dokaze.
Vlada je, pored toga što se bavila budućim ratom sa Japanom, bila svesna i činjenice da američki
kapitalisti stvaraju u Nemačkoj tridesetih godina pravu ratnu mašinu. Bilo je to mnogo pre početka Drugog
svetskog rata.
Vilijem Dad, američki ambasador u Nemačkoj, pisao je Ruzveltu iz Berlina:
,,U ovom trenutku, više od sto američkih korporacija imaju ovde podružnice ili zajednička
ulaganja. Di Ponovi (Du Pont) imaju saveznike u Nemačkoj i pomažu im u poslu oko naoružavanja. Njihov
glavni partner je kompanija IG Farben, bliska vlastima, koje daju 200 000 maraka godišnje jednoj
organizaciji za propagandu koja deluje na američku javnost. Kompanija Standard oil... poslala je ovamo 2
miliona dolara u decembru 1903. i zarađuje 500 000 dolara godišnje, pomažući Nemcima da prave sintetičko
gorivo u ratne svrhe; Standard oil, međutim, ne može da iznese iz Nemačke svoju zaradu, osim ako je
pretvori u robu. Predsednik Internešnel Harvester kompanije rekao mi je da im posao ovde raste za 33%
godišnje (verujem da je u pitanju proizvodnja oružja), ali da iz Nemačke ne mogu ništa da izvuku. Čak i ljudi
iz naših avio-kompanija imaju tajne aranžmane sa Krupom. Kompanije Dženeral motors i Ford imaju ovde
ogromne poslove preko svojih podružnica, ali ne mogu da izvuku profit napolje.
I druge američke kompanije pomagale su Nemcima u stvaranju potrebnog ratnog materijala. Na
primer, ITT (International Telephone and Telgraph) je imao značajan udeo u kompanij „Foke-Vulf” (Focke-
Wolfe) koja je proizvodila avione. To je značilo „da je ITT proizvodio nemačke (borbene) avione koji su
32
korišćeni da bi se ubijali Amerikanci.”
Sredstva „IG Farbena” u Americi kontrolisala je holding kompanija pod imenom „Ameriken IG
Farben”. U Direktorskom odboru ove korporacije, pored ostalih, bili su i: Edsel Ford (Edsel Ford),
predsednik „Ford motor kompanije”; Čarls E. Mičel (Charles E. Mitchell), predsednik Rokfelerove nešnel
siti benk of Njujork; Volter Tigl (Walter Teagle) predsednik „Standard oila” iz Njujorka; Pol Varburg,
predsedavajući Federalnih rezervi i brat Maksa Varburga, finansijera nemačkog ratnog pohoda, i Herman
Mec (Herman Metz), direktor Menhetn banke koju kontrolišu braća Varburg.
Jedna istorijska činjenica mnogo toga otkriva. Naime, trojica članova Odbora direktora
američkog ,,IG Farbena” osuđeni su kao nemački „ratni zločinci” zbog svojih „zločina protiv čovečanstva”
počinjenih za vreme Drugog svetskog rata, i to dok su bili u Direktorskom odboru ,,IG Farbena” u
Nemačkoj. Niko od Amerikanaca, koji su sedeli u istom Odboru sa osuđenima, nije izveden na sud i optužen
33
kao ratni zločinac, iako je učestvovao u donošenju odluka zajedno sa Nemcima. Izgleda da je važnije da li
je tvoja država dobila ili izgubila rat, od toga da li si ti „ratni zločinac” ili nisi.
Godine 1939, kada je Nemačka počela rat invazijom na Poljsku, kompanija ,,IG Farben” dobila
je na zajam od „Standard oila” iz Nju Džersija visokokvalitetno gorivo za avione u vrednosti od 200 miliona
dolara.
Dva najveća proizvođača tenkova u Nemačkoj bili su „Opel”, kojeg je, kao podružnicu, gotovo u
potpunosti posedovao Dženeral motors a kontrolisala kompanija ,,Dž. P. Morgan”, i filijala Fordove automo-
bilske kompanije u Nemačkoj.
Pored toga, „Alkoa i Dou hemikl” prodavali su tehnologiju Nemcima kao što je to učinila i
kompanija „Benediks dvieišn”, koja je proizvodila delove za automatske pilote, neke avionske instrumente i
startere za avionske i dizel-motore. Ovu kompaniju posedovao je „Dženeral motors”, odnosno kontrolisao
Dž. P. Morgan.
Osim direktne materijalne podrške, „kapitalističke” kompanije su i na drugi način pomagale
Nemačku: „Nemačka elektronska industrija je 1939. godine koncentrisana u nekoliko velikih korporacija

186