Page 456 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 456
pevao je on očajnički svoju tugovanku koja se ponavljala, a koju je i orkestar još jednom na
svoju ruku nastavio tonovima koji su se peli dva stepena više od osnovnog tona i koji su
odatle sa toplinom skretali prema dubljoj kvinti. »Tebi pripada moje srce« — uveravao je on
na malo neukusan, ali najnežniji način, zbog čega se baš i poslužio ovom figurom, a zatim je
prešao skalu sve do šestog stepena, da bi dodao: »I večno ću biti tvoj«, a onda je spustio glas
za deset tonova niže i izjavio, u najvećem uzbuđenju, »Ja volim, Karmen, samo tebe.« Kraj
toga napeva bolno je produžen u jedan akord promenljive harmonije, sve dok se ono »tebe«
sa prethodnim slogom nije stopilo u jedan osnovni akord.
»Da, da«, reče Hans Kastorp setno i zahvalno i stavi u aparat još i finale: scenu u kojoj svi
čestitaju mladome Hozeu što mu je zbog sukoba sa oficirom bila odsečena odstupnica, tako
da je sad morao postati vojni begunac, onako kako je to već, na njegov užas, Karmen pre
toga od njega i zahtevala,
O pođi s nama u kršne klance,
gde divlji, al’ čisti vetrovi veju...
pevali su mu oni u horu — moglo se sasvim lepo razumeti.
Slobodan svet — gde brige ne more;
otadžbina ti kraja nema;
a vrh svega najveća sreća:
Sloboda se smeši! Sloboda se smeši!
»Da, da!« reče on ponovo, pa pređe na nešto četvrto, nešto vrlo ljupko i dobro.
Što je to opet bio neki francuski komad, zato ne pada na nas krivica, kao što ne možemo
biti odgovorni ni za to što je i u tom komadu vladao vojnički duh. To je bio jedan umetak,
jedna solo-tačka, jedna »molitva« iz Gunoove opere Faust. Neko je stupio na scenu, neki
mladić neobično simpatičan, koji se zvao Valentin, no koga je Hans Kastorp u sebi drukčije
nazivao, dajući mu jedno prisno, setno ime, a nosioca toga imena on je u velikom stepenu
poistovetio sa ličnošću koja je pevala iz kovčežića, premda je ta ličnost imala daleko lepši
glas. Bio je to jedan jak i topao bariton, a njegova pesma se sastojala iz tri dela: iz dve
krajnje međusobno srodne strofe, koje su bile pobožnog karaktera, gotovo u stilu
protestantskog horala, i jedne srednje strofe, smelog, viteškog duha, strofe ratničke,
lakomislene, a pri tom ipak pobožne; i to je baš bilo ono francusko i vojničko u pesmi.
Nevidljivi je pevao:
Pošto sad ostaviti moram
Svoj dragi rođeni kraj...
pa se u toj prilici obraćao Svemogućem, moleći ga usrdno da mu čuva milu sestru dok on
bude odsutan! Polazilo se u rat, ritam se svaki čas menjao, postajao sve srčaniji; do đavola
nek idu svi jadi i brige, on, taj Nevidljivi, hoće tamo gde je najljući boj i najveća opasnost, da
se smelo, pobožno i na francuski način baci protiv neprijatelja. Ali, ako ga bog pozove k
sebi, u nebo, pevao je on, onda će on odozgo »bdeti nad tobom«. Pod ovim »tobom«
zamišlja se njegova sestra; ali je to i pored toga dirnulo Hansa Kastorpa do dna duše, i ovo
njegovo uzbuđenje nije popuštalo sve do kraja pesme, kad je hrabri mladić, unutra, u
kovčežiću, uz snažne horalske akorde zapevao:
