Page 173 - Tom Filips - Ljudski rod

naredio im da se ne vraćaju dok ga ne uhvate ili ne ubiju.
Jurili su ga sve do obala Kaspijskog jezera, gde je nalazio
utočište na ostrvima. Na jednom ostrvu je, već bez
prebijene pare, obučen u rite i poremećenog uma,
Muhamed Drugi januara 1221. umro od zapaljenja pluća.
Da je Džingis Kan obustavio napade kad je predmet
njegovog gneva nestao, možda ime Muhameda Drugog
danas ne bi bilo samo istorijska fusnota. Nevolja je bila u
tome što Džingis Kan nije stao. Razaranje Horezma
nastavilo se tokom 1221. godine, i to sa sve više nasilja.
Zapovest da se pobije sve stanovništvo nepokornih gradova
ostala je na snazi, što su na svojoj koži osetili Nišapur,
Gurgandž, Merv i mnogi drugi.
A kad je potpuno zbrisao Horezmijsko carstvo, Džingis
Kan je... jednostavno nastavio dalje, verovatno zadivljen
lakoćom dotadašnjih uspeha. Njegova prvobitna
nezainteresovanost za širenje carstva na zapad preobrazila
se u veoma snažnu želju da otkrije šta još sve može da
osvoji. Progutao je veći deo arapskog islamskog sveta, a
ušao je i u Evropu. Posle njegove smrti 1227. njegovi sinovi
i unuci nastavili su s ekspanzijom. Na svom vrhuncu
Mongolsko carstvo bilo je najveće kopneno carstvo koje je
svet ikada video, a prostiralo se od Poljske do Koreje.
Kada se posle nekoliko naraštaja izmrvilo i skliznulo u
neslogu i unutrašnje borbe kako to često biva sa carstvima,
njegovo nasleđe potrajalo je u nekim oblastima mnogo
duže – čak sve do dvadesetog veka. Neposredni potomci
Džingis Kana vladali su emiratom Buhare do 1920, a
poslednja vladavina ove dinastije okončana je tek s
dolaskom boljševika. (Godine 1828. britanski oficir Čarls
Stodart na diplomatskom zadatku da privuče Buharu na
stranu Britanskog carstva ironično je uspeo da ponovi
ludost Muhameda Drugog u manjem obimu: pošto je
nehajno uvredio emira Nasrulah Kana bez očiglednog
razloga, zatočen je na krajnje neprijatno mesto zvano Jama