Page 169 - Tom Filips - Ljudski rod

Ovaj događaj uzdrmao je svet kao zločin protiv
pristojnosti, gostoprimstva, ali i običnog zdravog razuma.
Inalčukovo objašnjenje da je posumnjao da su svi članovi
misije špijuni bilo je potpuno besmisleno. Trgovci čak nisu
bili ni Mongoli, nego uglavnom muslimani iz Ujgurske
oblasti. Pomisao da su trgovci muslimani u muslimanskom
gradu na važnom trgovačkom putu sada u opasnosti da ih
lokalna vlast pobije pod nekim bednim izgovorom bila je,
da se blago izrazimo, prilično uznemirujuća i ni najmanje
dobra za poslovanje.
Naravno, niko živi nije verovao da bi Inalčuk, kao
dostojanstvenik carstva čije su bogatstvo i ugled počivali na
trgovini, uradio nešto toliko razorno bez dozvole ili
neposredne zapovesti samog šaha.
Ako je i bilo nekih sumnji u to da je Muhamed Drugi
odlučan da započne neko sranje s Mongolima, uskoro su
razvejane. Neverovatno, ali uprkos otrarskoj grozoti,
Džingis Kan je bio spreman da mu pruži drugu priliku.
Sporazum o trgovini bio je i dalje najvažniji za Mongole (za
početak, njihova osvajanja bila su nepovoljna za
poljoprivredu njihove otadžbine, pa su morali da kupuju
hranu). I tako je Džingis Kan poslao trojicu izaslanika –
jednog muslimana i dva Mongola – da srede stvar s
Muhamedom, zatraže kaznu za Inalčuka, nadoknadu za
otetu robu i ponovno uspostavljanje mira.
Umesto da se izvini, šah je izaslaniku muslimanu
odrubio glavu, spalio je brade izaslanicima Mongolima i
poslao ih natrag Džingis Kanu osakaćene i ponižene.
Zašto? Mislim, doslovno, zašto bi neko to učinio? Da li
je Muhamed zaista želeo da zarati s Džingis Kanom zato što
je onaj opis izlaska i zalaska sunca shvatio kao uvredu?
To je svakako moguće, a nije ni naročito gluplje od
drugih objašnjenja. No, istovremeno vredi napomenuti da
je Muhamedova paranoja obuhvatala mnogo više od šačice
ugrožene muškosti. Kao čoveka turkijskog porekla i