Page 27 - Tom Filips - Ljudski rod

precenjuju svoju sposobnost. Mi doslovno ne znamo
dovoljno o sopstvenim manjkavostima da bismo shvatili
koliko smo loši, pa samo srljamo napred, previše
samouvereni i blaženo optimistični, ne znajući da ćemo
uskoro negde silno pogrešiti. (Kao što će ostatak ove knjige
pokazati, od svih grešaka koje naš mozak pravi,
„samouverenost" i „optimizam" su verovatno najopasnije.)
Sve ove kognitivne mane natrpane jedna na drugu u
vidu društva navode nas da stalno ponavljamo iste greške.
Dalje ćemo navesti samo neke; prihvatite to kao
posmatrački vodič za ostatak knjige.
Za početak, mi žudimo da shvatimo svet i uočimo
obrasce, što znači da provodimo dosta vremena ubeđujući
sebe da svet dejstvuje na određeni način iako zapravo
uopšte nije tako. Ovo može da obuhvati sve, od sitnih ličnih
sujeverja do potpuno netačnih naučnih teorija, i objašnjava
zašto tako spremno verujemo propagandi i „lažnim
vestima“. Prava zabava počinje kad neko uspe da ubedi
veliki broj drugih ljudi da je njegova teorija o tome kako
svet dejstvuje tačna. Tako nastaju religije, ideologije i sve
ostale Velike ideje koje su se tokom istorije pokazale kao
veoma zabavne.
Ljudi takođe izuzetno rđavo procenjuju rizik i planiraju
unapred, delimično zato što je veština predviđanja
ozloglašeno teška, naročito ako se predviđa nešto u vezi s
veoma složenim sistemima kao što su vreme, finansijsko
tržište ili ljudsko društvo, ali i zbog toga što, kada
zamislimo budućnost koja nam se na neki način dopada
(često zato što se uklapa s već postojećim uverenjima),
blaženo zanemarujemo sve dokaze u suprotno i odbijamo
da slušamo kada nam drugi govore da možda grešimo.
Jedan od najjačih pokretača takvog samozavaravanja u
planiranju je, naravno, pohlepa. Pred mogućnošću da se
brzo obogate ljudi zajamčeno gube razum – ispostavlja se
da vrlo loše procenjujemo rizik kad je mamac koristi