Page 50 - Tom Filips - Ljudski rod

No, kad je poljoprivreda počela ozbiljno da se razvija,
ljudi su dokučili da ono što rade s biljkama može da im uspe
i sa životinjama, pa više niko neće morati da se muči i odlazi
u lov. Pre oko jedanaest hiljada godina u Mesopotamiji su
pripitomljene ovce i koze. Pet stotina godina kasnije goveda
su pripitomljena u današnjoj Turskoj, a nezavisno od toga
i u današnjem Pakistanu. Svinje su takođe pripitomljene
dva puta, pre oko devet hiljada godina, u Kini i ponovo u
Turskoj. U evroazijskim stepama konji su pripitomljeni pre
pet i po do šest hiljada godina. U međuvremenu su ljudi u
Peruu pre oko sedam hiljada godina prvi put pripitomili
zamorče što, priznajemo, ne zvuči naročito upečatljivo, ali
je vrlo kul.
Pripitomljavanje životinja imalo je brojne dobre strane
kao što su spremne zalihe belančevina, vuna za odeću i
balega za đubrenje useva. Naravno, nije sve bilo dobro, kao
što smo spomenuli u prethodnom poglavlju. Držanje
životinja u blizini olakšavalo je prelazak bolesti s njih na
ljude; držanje konja i krava po svemu sudeći povezano je s
nastankom imovinske nejednakosti, a zahvaljujući vojnoj
upotrebi konja i slonova rat je postao još više... pa, ratnički.
Osim svega toga, pripitomljavanje životinja izazvalo je
u nama stav da smo gospodari prirode i da će od sada biljke
i životinje raditi sve što poželimo. Nažalost, kao što ćemo
videti u ovom poglavlju, nije bilo baš tako. Naše uporno
ubeđenje da možemo da oblikujemo živi svet tačno onako
kako nama odgovara ima gadnu naviku da nam se osveti.
Na primer, vratimo se u godinu 1859, kada je Tomasa
Ostina obuzela laka nostalgija.
Tomas je bio Englez, ali je u koloniju Australiju došao
još kao šiparac. Nekoliko decenija kasnije bio je uspešni
zemljoposednik i odgajivač ovaca, vlasnik gotovo dvanaest
hiljada hektara zemlje u blizini Viktorije. Tu je sa žarom
oponašao poduhvate svoje rodne grude; kao vatreni
sportista gajio je i trenirao trkačke konje, a veliki deo svoje