Page 53 - Tom Filips - Ljudski rod

jednog mesta na drugo. „Život se oslobađa“, rekao je
jednom jedan veliki filozof, „širi se na nove prostore i
probija prepreke – bolno, možda čak i opasno, ali, ovaj, pa,
tako je.“ (U redu, to je kazao Džef Goldblum u Parku iz
doba jure. Kao što sam rekao, veliki filozof.)
Ironično, pošto je uvozom zečeva u Australiju nastalo
sranje, rešenje tog sranja takođe je napravilo sranje.
Nekoliko decenija australijski naučnici eksperimentisali su
s upotrebom biološkog oružja protiv zečeva; uvodili su
razne bolesti nadajući se da će one pobiti zečeve, a
najslavniji pokušaj bila je miksomatoza iz pedesetih godina
prošlog veka. Bila je prilično delotvorna, dramatično je
smanjila broj zečeva, ali nije bila dugog veka. Virus
miksomatoze prenosili su komarci, pa bolest nije zahvatila
oblasti u kojima se komarci nisu razmnožavali, a preživeli
zečevi vremenom su razvili otpornost na virus i njihov broj
ponovo je počeo da raste.
No, naučnici su nastavili da istražuju nove biološke
agense. Devedesetih godina radili su na virusu zečje
hemoragične bolesti. Eksperimenti s bolestima su opasan
posao, pa su naučnici radili na jednom ostrvu uz južnu
obalu Australije kako bi smanjili opasnost za slučaj da se
virus oslobodi i krene na kopno. Hajde, pogodite šta se
desilo.
Tako je, 1995. godine virus je pobegao i stigao na kopno.
Život se oslobodio, u ovom slučaju tako što je ustopirao
muvu. No, pošto su slučajno pustili smrtonosni (za zečeve)
patogen u prirodu, naučnici su sa zadovoljstvom utvrdili da
to... deluje. Za dvadeset godina otkako je virus zečje
hemoragične bolesti slučajno pušten u prirodu, broj zečeva
u Južnoj Australiji ponovo se smanjio, vegetacija se
oporavila, a broj primeraka mnogih životinjskih vrsta koje
su bile na ivici nestanka se značajno povećao. Nadajmo se
samo da zečja hemoragična bolest nema neka nepoznata
neželjena dejstva.