Page 54 - Tom Filips - Ljudski rod

Australijski zečevi nikako nisu jedini dokaz da ponekad
treba da ostavimo biljke i životinje tamo gde smo ih našli.
Na primer nilskog grgeča, dva metra dugačkog
proždrljivog grabljivca koji je živeo, kao što ste sigurno
pogodili, u reči Nil. No, britanski kolonizatori imali su veće
planove za njega. Mislili su da bi bilo sjajno da ga uvedu u
Viktorijino jezero, najveće jezero u Africi. U Viktoriji je već
bilo dosta razne ribe i mesni ribari su bili savršeno
zadovoljni loveći tu ribu, ali Britanci su mislili da sve to
može mnogo bolje. Najveća grupa riba u jezeru u to vreme
bile su stotine različitih vrsta ciklida, onih malih neodoljivo
ljupkih ribica toliko omiljenih među ljubiteljima
akvarijuma. Na nesreću po ciklide, britanski kolonijalni
službenici su ih mrzeli i opisivali ih kao „smeće“.
Odlučili su da će jezero Viktorija biti mnogo bolje s
većim, zanimljivijim ribama. Ribolov će tako postati
vrhunski, smatrali su. Iako su ih mnogi biolozi upozoravali
da to nije pametno, godine 1954. kolonijalne vlasti su uvele
nilskog grgeča u jezero. Nilski grgeč je tu nastavio da radi
ono što nilski grgeč radi – jeo je druge ribe, jednu vrstu za
drugom.
Britanski zvaničnici u jednome su bili u pravu – ribolov
je zaista postao vrhunski. Industrija ribolova je procvetala,
a nilski grgeč postao je izuzetno omiljen i za komercijalni i
za sportski ribolov. No, dok je vrednost industrije ribolova
porasla za pet puta i izdržavala stotine hiljada porodica,
broj vrsta riba u jezeru Viktorija naglo je opao. Nestalo je
više od pet stotina ribljih vrsta, među njima i preko dvesta
vrsta sirotih nesrečnih ciklida.
Nisu životinje jedine koje mogu da se otmu kontroli.
Kudzu, uobičajena azijska puzavica, tridesetih godina
dvadesetog veka, sađena je širom Sjedinjenih Država u
pokušaju da se reši problem koji smo več spomenuli –
Zdela prašine. Vlasti su se nadale da će ova brzorastuća
puzavica učvrstiti tlo i sprečiti dalje erozije. Kudzu je to