Page 55 - Tom Filips - Ljudski rod

zaista odlično radila. Nažalost, odlično je gušila i druge
biljke i drveće, kao i kuće, automobile i sve što joj se nađe
na putu. Toliko se proširila po jugu Sjedinjenih Država da
je dobila nadimak „puzavica koja je pojela Jug“.
Da budemo pošteni, kudzu nije demonska biljka slična
trifidama iz filma kao što neki mitovi govore, a nedavna
istraživanja pokazala su da pokriva manje teritorije nego
što se obično misli. Ipak, ima je đavolski mnogo tamo gde
je pre osamdeset godina uopšte nije bilo, a i dalje je u
spiskovima vlade SAD zvanično navedena kao „štetni
korov".
No, sada je možda vreme da se sažalimo na kudzu – ta
nasrtljiva vrsta dobila je sopstvenog nasrtljivca. Otprilike
2009. godine japanska smrdibuba, obožavateljka kudzua,
nekako je prešla Pacifik i sigurno se silno obradovala kad
se obrela u Atlanti i otkrila da tu ima mnogo te puzavice. Za
tri godine proširila se preko tri savezne države i zbrisala čak
trećinu ukupne biomase kudzua. Ako ste pomislili, pa
dobro, to je u redu, problem s kudzuom je rešen, nije sve
tako jednostavno, nažalost: ova buba uništava takođe i
soju, glavni izvor prihoda u mnogim pogođenim oblastima.
Slučajno rešenje jednog problema možda će i samo postati
daleko veći problem.
Naša očigledna želja da uvodimo nove vrste tamo gde
im nije mesto ne završava se čak ni s već postojećim
vrstama: ponekad uspevamo da stvorimo potpuno nove. To
se dogodilo 1956, kada je brazilski naučnik Vorik Estevam
Kar uvezao afričke matice iz Tanzanije kako bi ih ukrstio s
evropskim pčelama u nadi da će njihova združena svojstva
proizvesti vrste pogodnije za brazilsku sredinu.
Na nesreću, posle godinu dana eksperimenata s
ukrštanjem dogodilo se ono što se uvek dogodi. Pčelar u
Karovoj laboratoriji u gradiću Rio Klaro južno od Sao Paula
imao je veoma težak dan na poslu. Dvadeset šest
tanzanijskih matica zajedno sa svojim ličnim rojevima