Page 51 - Tom Filips - Ljudski rod

zemlje pretvorio je u rezervate za divljač i u lovišta. Njegovo
imanje steklo je toliki ugled da ga je vojvoda od Edinburga
redovno posećivao kad god dođe u Australiju. Kad je
mnogo godina kasnije Tomas Ostin umro, u kićenoj čitulji
opisan je kao „primer pravog starinskog engleskog
džentlmena kakav se teško može naći ovde ili kod kuće“.
Bio je toliko rešen da na drugom kraju sveta vodi
tradicionalni život seoskog vlastelina da je činio sve što je
mogao da stvori kutak Engleske na antipodima. Zbog toga
je, na nesreću, sve otišlo dođavola.
Razlog je bio Ostinov zaključak da će znatno poboljšati
lov ako uveze neke klasične engleske lovne životinje
(kenguri mu očigledno nisu bili dovoljni). Naložio je svom
nećaku da mu brodom pošalje fazane, jarebice, kuniće,
kosove, drozdove i, što je ključno, dvadeset četiri engleska
divlja zeca. „Uvoz nekoliko zečeva“, rekao je, „neće naneti
mnogo štete, a možda će obezbediti malo domaće
atmosfere i obogatiti lov.“
Što se tiče onoga „neće naneti mnogo štete“, tu je grdno
pogrešio, mada je bio u pravu tvrdeći da će zečevi obogatiti
lov.
Ostin nije prvi uvezao zečeve u Australiju, ali upravo
njegovi zečevi bili su odgovorni za kasniju katastrofu.
Nevolja sa zečevima je u tome što se razmnožavaju kao...
pa, kao zečevi. Razmere nevolje verovatno su se mogle
sagledati iz činjenice da se 1861, svega dve godine po
dolasku prve pošiljke, Ostin u pismu hvalio da na svom
imanju ima „hiljade engleskih divljih zečeva“.
Zečevi se nisu zadržali na hiljadama. Deset godina
pošto ih je Ostin uvezao, u Viktoriji je svake godine ubijano
dva miliona zečeva, a to ipak nije značajnije okrnjilo njihov
broj. Vojska zečeva uskoro je zauzela čitavu oblast Viktoriju
šireći se brzinom od oko sto trideset kilometara godišnje.
Do 1880. zečevi su stigli u Novi Južni Vels, do 1886. u
Južnu Australiju i Kvinslend, do 1890. U Zapadnu