Page 99 - Tom Filips - Ljudski rod

govorilo se da „urla kao tigar" kad ga neko ispravi. „Kako
reči istinu nekome ko smesta pobesni ako mu se činjenice
ne dopadaju?" vapio je Videman. Hitler je mrzeo kad mu se
smeju, ali je uživao kad je predmet šale neko drugi (rado je
podrugljivo oponašao ljude koje ne podnosi). No,
istovremeno je žudeo za odobravanjem onih koje je
prezirao, pa bi mu se raspoloženje naglo popravilo kad
novine napišu nešto pohvalno o njemu.
Malo šta od svega ovoga bilo je tajno ili nepoznato u to
vreme. Zbog toga mnogi Hitlera nisu shvatali ozbiljno dok
nije bilo prekasno i podsmešljivo su ga nazivali „poluludim
lupežom" ili „čovekom pivskog glasa". Na jedan način imali
su pravo. Na drugi, mnogo važniji način, grešili su da nisu
mogli više. Uprkos ličnim nedostacima, Hitler je imao
nepogrešiv smisao za političku retoriku koja privlači mase,
a kako se ispostavilo, nije potrebna naročito sposobna i
delotvorna država da se počine grozote.
Mi smo skloni da pretpostavimo da, kada se desi nešto
strašno, iza toga mora da stoji kontrola neke velike
inteligentne sile. To je razumljivo: kako bi nešto moglo da
krene po zlu, mislimo, ako neki zli genije ne povlači konce?
Loša strana ovoga je što mislimo da, ako nismo odmah
uočili zlog genija, možemo slobodno da se opustimo jer će
sve biti u redu.
No, istorija nam kaže da je to greška, i to greška koju
uporno ponavljamo. Ono najgore što su ljudi uradili
uglavnom nije bilo delo zlih genija, nego proizvod parade
idiota i ludaka koji su se nepovezanim bulažnjenjem probili
na čelo, a pomogli su im suviše samouvereni ljudi koji su
mislili da će moći da ih obuzdaju.