Page 108 - Albert Pike - Moral i Dogma

Tajnost je obavezna za Masona bilo kojeg Stepena. To je prva i gotovo jedina pouka koja se prenosi
Dolazećem Učeniku. Obaveza koju svi preuzimamo prema svakom živom Masonu, zahteva od
nas izvršavanje najozbiljnijih i najtegobnih dužnosti prema onima koji nam nisu lično poznati, a traže našu
pomoć - dužnost je ta koja mora biti izvršena, čak i po cenu života, ili su naše svečane zakletve prekršene
i narušene, a mi obeleženi kao lažni Masoni i ljudi bez vere, s poukom kako je naša glupost duboka ako
odamo našu tajnu onima koji, vezani za nas bez veze i opšte obaveze, mogu s njenim dobi-janjem da nas
pozovu u svojoj hitnji, kada nam hitnost slučaja ne daje vreme za ispitivanje i proveru, a obaveza hitnosti
nas obavezuje i primorava da ispunimo bratsku dužnost običnom prevarantu.

Tajne naše Braće, kada su nam poverene ili prenete, moraju biti svete, kao one koje nam zakon naše
zemlje naređuje da ih čuvamo. Od nas se ne traži da čuvamo druge, jer zakon koji smo obavezni da
poštujemo, zaista jeste zakon koji proističe od jedinog izvora sile, Naroda. Edikti koji potiču iz puke

samovolje želja despotske sile, nasuprot zakonu Boga ili Velikog Zakona Prirode, narušavaju ljudska
prava, krše prava misli i slobodnog govora, slobodu svesti i tada je zakonito pobuniti se pro-tiv njih i
krenuti na njihovo ukidanje.

Zato, poslušnost prema Zakonu ne znači potčinjavanje tiraniji; mi ne smemo, olako žrtvujući sva uzvišena
osećanja, da odajemo despotizmu poštovanje uz ulagivanje. Ne smemo da podignemo svoj glas u još
glasnije laskanje, kako padne svaka nova žrtva. Mi možemo da padnemo ničice pred njegova uzvišena
stopala, mi možemo da ga molimo, štedro, da časno ljubimo tu krvavu ruku koja je podignuta protiv
nemoćnih. Možemo i više: da donesemo oltar i podnesemo žrtvu i da molimo Boga da nas što pre uzme na
Nebo. Bar to možemo da uradimo, za to imamo tužna sećanja da su bića u ljudskom obliku, s dušom, to
činila. Ali, to je sve što možemo da uradimo. Možemo da nate-ramo naše jezike da budu lažljivi, naše
karaktere da se saviju, prividno, u strasno obožavanje koje že-limo da iskažemo, možemo ničice da
padnemo na kolena; ali, naša srca ne možemo da promenimo. Prava vrlina, ipak, mora da ima glas koji ne
sme da bude zaglušen himnom i pljeskanjem; tamo gde mi zločine hvalimo kao vrline, to su ipak samo
zločini, i on, od koga smo mi napravili Boga, a naj-prezreniji je u čovečanstvu; i, ako stvarno to ne

osećamo, možda smo mi sami još gnusniji od njega.

Ali, zakon koji je pravi izraz volje i mišljenja naroda, prihvaćen od svih i svakog pojedinca, usklađen sa
zakonom Boga i velikim zakonom prirode, u skladu sa čistim i apstraktnim pravom, usaglašenim s

potrebama i opštim interesom, suprotan privatnim interesima ili pojedincima - oba-vezan je za sve, jer je
delo svih, volje svih, svečani sud svih i na njega nema žalbe.

U ovom stepenu, moj Brate, ti ćeš posebno naučiti obavezu pokornosti prema tom zakonu. Postoji jedan

pravi i stvarni zakon, dosledan pameti i saglasan prirodi, odnosi se na svakog, nepro-menljiv, večan, koji
poziva na ispunjavanje obaveze i odsustvovanje nepravde, i poziva, sigurnim gla-som, koji se oseća u
svoj svojoj snazi kad god se čuje. Ovaj zakon ne može biti opozvan ili oslabljen, niti njegove kazne
promenjene ijednim zakonom čoveka. Sav senat, sav narod, mora da se saglasi s njegovom najvećom
obaveznošću. Za njega se ne traži komentator da bi se detaljnije objasnio: nije to jedna stvar u Rimu, a
druga u Atini; jedna stvar sada, a druga u budućim vremenima; već u svim vremenima i u svim nacijama,
on jeste, on je bio, i biće, jedan i uvek važeći, jedan kao taj Bog, njegov veliki Autor i Donosilac koji je
Opštesuveren za celo čovečanstvo, Lično Njegov. Nijedan čovek ne može da ga ne poštuje i da poleti,
takoreći iz njegovih grudi, i porekne njegovu prirodu; i upravo u takvom činjenju, taj će na sebe navući
najstrože kazne, čak i ako izbegne ono što se smatra kaznom.