Page 109 - Albert Pike - Moral i Dogma

Naša dužnost je da poštujemo zakone svoje zemlje i da budemo pažljivi da naše predrasude ili strasti,
sklonosti ili naklonosti, greške ili iluzije, ne budu pogrešno shvaćene, kao naša svest. Nije retka pojava
da neko predstavlja svoju svest u svim ljudskim aktivnostima, a u njegovim javnim nastupima da deluje
drugačije, ali se ona ipak ne može sakriti. Odbijanje poslušnosti povinovanja pred zakonima, u mnogim
slučajevima je odglumljena svest; time neposlušnost i bunt postaju svest, u njima nema znanja ni
otkrovenja, ni istine ni dobročinstva, ni razuma ni religije. Svest je vezana za zakone. Prava ili sigurna
svest je pravi razum sveden na praksu i upravljanje moralnim ponašanjem, dok iskrivljena svest boravi u
mašti ili umišljenosti - u gomili nepravilnih principa i nedostataka - istih u svesti kao i kod deformiteta

tela ili zlovolje u duhovnim sklonostima. Nije dovoljno da se svest uči samo preko prirode; ona mora da
bude primljena od Boga, vođena razumom, da bude de-lotvorna u raspravi, potpomognuta alternativama,
poučena zakonima i zdravim principima; i tada je ona prava; i moždaje pouzdana. Sve opšte mere pravde
su zakoni od Boga i stoga one sačinjavaju opšta pravila za upravljanje svesti; ali potrebe imaju takođe
veliku važnost u uređenju ljudskih po-slova i uspostavljanje ljudskih odnosa i karaktera ljudskih zakona; i
te opšte mere koje se pretvaraju, poput velike reke u manje tokove, smanjuju se dalje u rečice i potočiće,
sa zakonima i običajima, s odlukama i saglasnošću ljudi, uz apsolutni despotizmom potreba koje neće
omogućiti savršenoj i apstraktnoj pravdi i jednakosti da budu jedino pravilo građanske vlasti u nekom
nesavršenom svetu; i to moranje treba da bude zakon koji je za najveće dobro, najvećeg broja.

Kada se zakuneš Bogom, ne odlaži izvršenje. Bolje je da se ne zavetuješ, nego da ne izvršiš. Ne žuri s
jezikom i ne dozvoli svom srcu da bude naglo, da izgovori išta pred Bogom: jer Bog je na Nebu, a ti si na
zemlji; stoga, ne govori mnogo. Odmeri dobro ono što obećavaš; ali onda, kada obećanje i zalog svoj daš,
zapamti, onaj koji ne ispuni svoje obećanje biće grešan prema svojoj porodici, prema svojim prijateljima
i pred Bogom.

Fides servanda est (Plautus) - Veru kojoj smo se zavetovali uvek moramo održati): Veru koju smo
usvojili, moramo uvek čuvati i ovo je važilo kao maksima i aksiom čak i među paganima. Vrli Rimljanin
je rekao: ili ne dopusti da ti se ono što se čini celishodnim bude lažno ili, ako jeste lažno, neka ti ne bude

celishodno. Šta je u tome što, takozvano celishodno, može da ti donese, toliko vredno da ti donosi, u
odnosu na ono što ti odnosi, ako te lišava imena dobrog čoveka i oduzima ti integri-tet i čast? U svim
vremenima, onaj koji prekrši datu reč, bio je smatran izuzetno pokvarenim. Reč Masona, kao i reč viteza
iz doba viteštva, jednom data mora biti sveta; i sud njegove Braće o njemu, kao nekome ko krši svoj
zavet, treba da bude surov, kao i sud Rimskih Cenzora protiv onoga koji je prekršio svoj zavet. Dobra
vera se duboko poštuje među Masonima, kao što je bilo i kod Rimljana koji su postavili njenu statuu na
kapitol, odmah pored Jupitera Maximus Optimusa ; i mi, kao i oni, smatramo da uvek treba pre izabrati
1
nesreću nego nepoštenje; i, kao kod starih vitezova - bolje je da taj što pre umre, nego da bude
obeščašćen.

Budite verni obećanju koje ste dali, prema zavetu koji ste dali i prema zakletvi koju ste preuzeli; jer,
prekršiti ijednu od njih, nisko je i nečasno. Budite odani svojoj porodici i izvršavajte sve
obaveze dobrog oca, dobrog sina, dobrog muža i dobrog brata.

Budite odani prijateljima; jer, istinsko prijateljstvo je od prirode, ne samo da se preživi kroz sve obrte
sudbine u životu, već da se nastavi kroz večno trajanje; ne samo da se nadvlada šok suprotnih mišljenja i
rika revolucije koja trese svet, već da traje i onda kada neba više ne bude i da stvori novo iz ruina
univerzuma. Budi odan svojoj zemlji, voli više njeno poštovanje i čast nego bilo koji stepen svoje