Page 111 - Albert Pike - Moral i Dogma

Majstor khurum (Hiram) je bio vredan i pošten čovek. Poslove koje je dobijao obavljao je vredno, dobro
i predano. On nije uzimao platu koju nije zaslužio. Marljivost i poštenje su vrline koje su posebno
naglašene u ovom Stepenu. To su opšte i domaćinske vrline i one ne mogu izbeći našoj pažnji. Kao što
pčele ne vole ili ne respektuju trutove, tako i Masonerija ne voli i ne poštuje zaludne i one koji žive po
svom nahođenju, a najmanje od svih ne voli one parazitske gnjide koje žive sebe radi. Jer, oni koji su
lenji postaju raskalašni i poročni; a savršeno poštenje koje bi trebalo da bude opšta karakteristika svih,
mnogo je ređe od dijamanta. Raditi pošteno i postojano i raditi s verom u ono što se mora uraditi - čini se
da ovih osobina nema baš previše, posebno kada se sagledavaju iz svakog ugla i kada se uključi ceo

korpus moralnih zakona; pa čak i u obliku najopštijih i domaćinskih osobina - to su vrline koje pripadaju
karakteru Savršenog Majstora.

Dokonost je sahrana za živog čoveka. Jer, zaludan čovek je toliko nekoristan za bilo kakav cilj Boga ili
ljudi, da je on kao neko ko je umro, nezainteresovan za promene i potrebe sveta; i on živi samo da bi
potrošio svoje vreme, da troši plodove zemlje. Kao štetočina ili vuk, kada njegovo vreme dođe, on umire
i nestaje, a u međuvremenu je nula. On ne ore i ne nosi teret: sve što radi ili nekorisno je ili neuspešno.

Veliki je posao koji svaki čovek treba da uradi u životu, ako nikada nije zaludan: i to je ogro-man put
kojim čovek treba da ide s vrlinom i da nikada ne siđe sa svog puta, zbog poročne navike

ili nekog kriminala; onaj koji stalno čita dobre knjige i ako mu je rad odgovoran, imaće ogroman fond
znanja.

Sveti Ambrozije, i po njegovom primeru Sveti Avgustin, delili su svaki radni dan u tertias (tre-ćine)
poslova: po osam sati su radili za potrebe prirode i odmora, osam sati za milosrđe, pomažući drugima u
izvršavanju poslova, mireći njihove neprijatelje prekorevali njihove poroke, ispravljali njihove greške,
umanjivali njihovo neznanje i obavljali su poslove svoje dioceze; a preostalih osam sati provodili su u
učenju i molitvi.

Mi smatramo da je u dobu čoveka od dvadeset godina život dovoljno dugačak za sve ono što treba da se
nauči i uradi, i u tom trenutku postoji jedna fantastična razlika između našeg doba i doba naših dedova.
Ali, kada sa šezdeset godina, ukoliko smo srećni da ih dostignemo, a što se ipak doga-đa, i ako smo
dobro investirali ili smo samo gubili vreme, zastajemo, osvrćemo se unazađ duž puta koji smo prešli,
sumiramo rezultate i svodimo bilans stanja s vremenom i mogućnostima, i dolazimo do toga šta smo sve
učinili i da je život prekratak i da smo bacili ogroman deo svog vremena. Tada, u svojoj svesti,
oduzimamo iz ukupne sume naših godina časove koje smo proveli u neophodnom spavanju; radno vreme
kada površinu mozga nije zatalasala ni jedna misao; dane kojih bismo se rado ratosiljali, jer nismo
ostvarili neki stvaran ili imaginaran cilj za koji je sada kasno; sate, gore nego izgubljene, u glupostima i
zabavi, uludo potrošenim u beskorisnim i neplodnim studijama; i mi shvatamo, već na prvi pogled, da

smo mogli da naučimo i uradimo za upola manje godina od utrošenih, mnogo više od onoga što smo
uradili u svih četrdeset najboljih godina.

Učiti i uraditi - to je posao duše ovde dole. Duša raste isto kao što raste hrast. Dok drvo preuzi-ma

ugljenik iz vazduha, rosu, kišu, svetlost i hranu koju zemlja daje njegovom korenu i s njegovom
misterioznom hemijom pretvara ih u sok i vlakna, u drvo i lišće, cvet i plod, u boju i mirise, tako i duša
upija znanje i božanskom alhemijom pretvara ono što nauči u svoje sopstveno bogatstvo i zatim raste