Page 129 - Albert Pike - Moral i Dogma

Masonerija smatra da znak velike pobožnosti prema Bogu nije ponižavanje, čak ni preziranje, jer to stanje
je On odredio nama. Ona ne uspostavlja apsurdne tvrdnje za postojanje drugog sveta, ne samo kroz
poređenje, već kroz tvrdnje o njemu. Ona smatra da su oba delovi jednog sistema. Ona smatra da čovek
može da stvara mnogo i u ovom i u drugom svetu, istovremeno. Ona ne uči svoje inicirane da imaju još
bolje mišljenje o drugim delima i postavkama o Bogu, a da pri tome misli suprotno. Ona ne gleda na život
kao na veliko gubljenje vremena; niti smatra svoje angažovanje bezvrednim sitnicama za besmrtna bića;
ne govori svojim članovima da skrste ruke na grudi, u znak omalovažavanja svog statusa i vrste; naprotiv,
ona gleda trezveno i vedro na svet kao na pozorište vrednih aktivnosti, uzvišenog sadržaja racionalnog i

bezazlenog užitka.

I pored svih zala, život je blagosloven. Negirati ovo znači uništiti osnovu svih religija, prirodnih i
otkrivenih. A osnova svih religija je zasnovana na čvrstom verovanju da je Bog dobar; i, ako je ovaj život

zlo i kletva, ovakvo verovanje se ne može racionalno prihvatiti. Da spustimo našu satiru na čo-večanstvo
i ljudsko postojanje, i posmatramo čovečanstvo i ljudsko postojanje kao loše i odvratno; da gledamo na
ovaj svet kao na prebivalište jedne jadne vrste, moguće je samo u šali i lakrdiji. Smatrati ovu zemlju
tamnicom ili zatvorom, koja nema blagoslov da ga pruži već da se beži od nje, gašenje je prvobitnog
svetla vere, nade i sreće, uništavanje osnove religije i temelja Istine o dobroti Boga. Da je zaista tako,
onda ne bi bilo važno šta je sve istina ili šta nije; razmišljanje bi bilo uzaludno i vera takođe; i sve što
pripada čovekovom uzvišenom biću bilo bi spaljeno u ruinama mizantropije, tuge i očaja.

Naša ljubav prema životu je da se istrajno, u zlu i patnji, njega držimo; da pripadamo svom domu, mestu u
kojem smo rođeni, bilo kom drugom mestu, bez obzira koliko ponizan, ružan ili oskudan on bio, i sve to
nam pokazuje koliko su nam važne veze srodstva i društva. Beda ostavlja impresivniji utisak na nas od
sreće; jer, ova poslednja nije navika naših umova. Ona je čudan, neo-bičan gost i mi smo u većoj meri
svesni njene prisutnosti. Sreća živi s nama, a mi je zaboravljamo. Ona nas ne uzbuđuje, niti remeti red i
pravac naših misli. Velika agonija je samo neka epoha u našem životu. Sećamo se svojih nevolja,
pamtimo oluje i zemljotrese jer su oni van redovnog toka stvari. To su događaji nesreće, zapamćeni zbog
svoje izuzetnosti; a istovremeno svi periodi napretka su ostali nezapamćeni. Mi beležimo i pamtimo
vremena nesreća; ali mnogi srećni dani i nezabeleženi periodi zadovoljstva prođu, nezapamćeni u knjizi
sećanja ili u skraćenim analima naše zahvalnosti. Malo smo spremni i još manje sposobni da izvučemo iz
tamnog sećanja naših proteklih godina mirne mo-mente, lepa osećanja, sjajne misli, tiha sanjarenja,
gomile lepih osećanja u kojima je život proticao, noseći nas gotovo bez svesti u svojim grudima, jer nas

je nosio mirno i nežno.

Život nije samo dobar; on je sjajan - po mišljenju miliona. Slava svih ljudskih vrlina ga ode-va. Sjaj
posvećenosti, milosrđa i heroizma su u njemu; krune hiljada mučeništva su nad njegovim obrvama. Sjaj

duše sija kroz ovaj vidljivi i ponekad mračan život; kroz sve njegove obavezne muke i rad. I najskromniji
život može da oseti vezu sa Beskonačnim Izvorom. Postoji nešto moćno u krhkoj unutrašnjosti tog čoveka;
nešto od besmrtnosti u ovom kratkotrajnom i prolaznom biću. Um poseže na sve strane, do beskonačnog.
Njegove misli lete daleko, daleko u bezgranično, nemerljivo, besko-načno; daleko u veliku, nejasnu i
plodnu budućnost; i postaju moći i uticaji u drugim vremenima. Upoznati njegovog predivnog Tvorca,
preuzeti svu mudrost sa Večnih Zvezda; odneti gore čovekovo poštovanje, zahvalnost i ljubav Vladaru
Svih Svetova; biti besmrtan u našim uticajima projektova-nim za daleku i sporo dolazeću Budućnost - čini
život najvrednijim i najslavnijim.

Život je predivno delo Boga. Život je svetlost koja izbija iz mraka praznine; sila probuđena iz inertnosti i
nemoći, stvorena ni iz čega; i suprotnost rasplamsava čudo i ushićenje. On je tok iz be-skonačno