Page 128 - Albert Pike - Moral i Dogma

prijatelja, svoje selo, svoj grad, svoju zemlju. Svet nije bedan i bezvredan; nije nesreća, već nešto o
čemu treba razmišljati da bismo bili - ljudi. Ako je život bezvredan, i besmrtnost je ta-kođe bezvredna.

U samom društvu, u tom živom mehanizmu ljudskih odnosa koji se širi celim svetom, postoji i lepša
unutrašnja suština koja ga zaista pokreće, kao što i svaka snaga, teška ili ekspanzivna, po-kreće bučnu
manufakturu ili brze osovine i vagone. Čovek-mašina žuri tamo i ovamo širom zemlje, širi svoje ruke na
sve strane, da radi, da trguje u bezbrojnim radionicama i fabrikama; i gotovo uvek motiv koji ga pokreće
jeste nešto što stvara utehu, privrženost i nadu u društveno postojanje.

Mehanizam često radi s poteškoćama, teško vuče, škripi i cvili pod jakim naporima. Suština finih motiva
se meša s lošim i prostim sastojcima, često se zaglavljuju, kvare se, drmaju i remete slobod-ne i uzvišene
aktivnosti društvenog života. Ali, onaj koji sve to shvata cinično i koji gubi fin osećaj opšteg društvenog
dobra zbog njegovih deformacija, nije ni zahvalan ni mudar. Zato što mogu da budem prijatelj, što mogu
da imam prijatelja, pa makar on bio jedini na svetu; ta činjenica, čudesno dobrom srećom, može da nam
se suprotstavi svim patnjama naše društvene prirode. Zato postoji mesto na zemlji, kao što je dom, to
sklonište i svetilište sa zidovima obloženim radošću, gde možemo da se suprotstavimo svim nedaćama

života. Zato što neko može da bude pošten, društveni čovek, da iznosi svoje istinske misli, usred buke
kontroverzi i ratovanja mišljenja; ta unutrašnja činjenica, nadjačava sve činjenice koje dolaze spolja.

U vidljivim pojavama i delovanju društva, često odbojnom i zbunjujućem, skloni smo da izgu-bimo pravi

smisao njegovih nevidljivih blagoslova. Kao što u Prirodi ništa nije grubo ni očigledno, ni vlaga i
padavine, čak ni polja i cveće - koja su toliko lepa, tako nije vidljiv ni duh mudrosti i lepote koji ih
prožimaju; isto tako u društvu, ono što je nevidljivo, a time neuočljivo, jeste ono što je najlepše.

Šta pokreće čoveka na mukotrpan rad? Ako bi čovek mislio samo na sebe, on bi odbacio koplje i sekiru i
požurio u pustinju ili bi tumarao svetom kao kroz divljinu i pretvorio bi svet u pustinju. Njegova kuća
koju on ne viđa možda samo jednom ili dva puta dnevno, nevidljiva je veza sa svetom. To je dobra, jaka i
plemenita vera koju ljudi imaju jedan u drugog, koja daje najuzvišeniji karakter u poslovanju, razmeni i
trgovini. Prevara nastaje u žurbi poslovanja; ali, ona je izuzetak. Poštenje je pravilo; i sve prevare na
svetu ne mogu da pokidaju veliku vezu ljudskog poverenja. Ako bi to biio moguće, trgovina bi sklopila
svoja jedra na svim morima i svi gradovi sveta bi se pretvorili u ruine. Sama priroda čoveka na drugoj
strani sveta, kojeg nikada ne vidite, kojeg nikada nećete ni videti, smatraćete dobrim zbog veza s
hiljadama drugih. Najupečatljiviji deo političke države nije vlada, niti ustav, ni zakoni, ni izvršnost, ni
pravna moć; već univerzalna volja ljudi da se sa njima upravlja opštim blagostanjem. Uklonite to
ograničenje, nijedna vlada na svetu ne bi opstala ni jedan sat.

Od brojnih učenja Masonerije, jedno od najvrednijih je da ne potcenjujemo ovaj život. Nije prihvatljivo
da, kada razmišljamo o sudbini koja čeka čoveka na zemlji, natapamo suzama njegovu kolevku; već bi
trebalo da, kao Jevreji, pozdravimo život deteta sa radošću i da taj dan bude praznik.

To je suprotno onima koji ispovedaju da su proveli ovaj život i ustanovili njegovu malu vred-nost, što je
definitivno promenilo njihovo mišljenje da je on više jadan nego srećan; jer, njegova zanimanja su
dosadna, njegove staze su često zbunjujuće, njihova prijateljstva su prekinuta ili su njihovi prijatelji već
pomrli, njihova zadovoljstva izbledela, čast potamnela, njihov put je utaban, poznat i glup.