Page 127 - Albert Pike - Moral i Dogma

misterije regeneracije. Ona podučava onim istinama koje su zapisane prstom Boga u srcu čoveka, onim
shvatanjima dužnosti koje su bile iskovane kroz meditaciju promišljenih, potvrđene od dobrih i mudrih, i
žigosane, kao srebro, s odgovorom koji se može naći u svakom neiskvarenom umu. Ona ne dogmatizuje,
niti uzaludno zamišlja da se dogmatska izvesnost sigurno može ostvariti.

Masonerija se ne bavi omalovažavanjem ovog sveta ili svih njegovih lepota, njegovih uzbud-ljivih stvari
i detalja, njegovih slavnih dela, njegove plemenite i svete ljubavi; niti nas nagovara da udaljavamo svoja
srca od ovozemaljskog života, kao praznog, prolaznog i bezvrednog i da se usme-rimo samo prema Nebu,
kao jedinoj sferi koja zaslužuje ljubav zaljubljenih ili razmišljanja mudrih. Ona podučava čoveka da ima
visoke obaveze koje bi trebalo da ispuni i važnu sudbinu koja bi trebalo da se ostvari na ovoj zemlji; da
ovaj svet nije samo prolaz ka drugom i da je ovaj život, mada ne naš jedini, celovit i konkretan za koji se
mi ovde moramo brinuti; da je Sadašnjost polje našeg rada, a Budućnost je za teoriju i verovanje; da je

čovek poslat na zemlju da živi na njoj, da uživa, da je prou-čava, da je ulepša i uradi sve što može. To je
njegova zemlja, kojoj bi trebalo da posveti svoju ljubav i svoj trud i tu bi trebalo njegov rad i trud da se
pokažu. To je njegova kuća, a ne šator, njegov dom, i ne samo škola. On je poslat na ovaj svet da ne bi
stalno žudeo za drugim, sanjao i pripremao se za taj drugi; ali, i da bi obavio svoju dužnost i ispunio
svoju sudbinu na zemlji; da bi uradio sve što je u njegovoj moći da je unapredi, da je pretvori u sliku
uzdignute sreće za sebe, za one oko njega i za one koji će doći posle njega. Njegov život ovde je deo
njegove besmrtnosti; a ovaj svet je, takođe, među zvezdama.

Masonerija nas uči da čovek bude na najbolji način spreman za Budućnost kojoj se nada. Ono što nije
viđeno, ne može više imati mesto u našem preferiranju boljeg, od Viđenog i Bliskog. Zakon
našeg postojanja je Ljubav prema Životu, briga za njega i njegovu lepotu; ljubav prema svetu u koji je
naša sudbina ugrađena, zajedno s interesima i naklonošću prema zemlji. Nije to telesna ljubav; niti
ljubav prema bogatstvu, slavi, lakoći, moći, ni sjaju. Nije nisko koristoljublje, već ljubav prema Zemlji,
kao bašti u kojoj je Stvoritelj rasuo takva čuda lepote; kao dom čovečanstva, arena njegovih sukoba,
slika neograničenog napretka, mesto boravka mudrih, dobrih, voljenih i dragih; mesta sa
mogućnostima razvoja bilo grehova, patnje i tuge ili najuzvišenijih strasti, uzvišenih vrlina i nežnih
osećanja.

Oni koji se trude da ubede čoveka da treba da prezire ovaj svet i sve što je u njemu, čak i ako žive u
njemu, uzaludno ulažu trud. Bog nije preuzeo savtaj bol u stvaranju, oblikovanju, upotpunjavanju i
obožavanju sveta da bi oni koje je On stvorio, živeli u njemu i prezirali ga. Biće dovoljno, ako ga oni
vole samo umereno. Beskorisno je pokušavati da se uguše sva uzbuđenja i strasti koje su, i uvek će biti,
neodvojive od ljudske prirode. Sve do kraja sveta, poštovanje vrlina i marljivosti imaće po-štovanje u
svetu, postojaće ambicije, rivalstvo i nagon ka najboljim i najuspešnijim ljudima u njemu; i, ako ih ne

bude, više divljaštva, poroka i slabosti pokriće svaku državu sveta, mnogo više njih će patiti nego što ih
je sada.

Samo oni koji osećaju dubok interes i privrženost za ovaj svet, radiće na njegovom unapređenju. Oni koji
potcenjuju ovaj život, prirodno postaju svadljivi i nezadovoljni i gube interes za blagostanje svojih
zemljaka. Služiti njemu, i time što izvršavamo svoju dužnost Masona, moramo biti svesni da je cilj
vredan truda; i moramo biti zadovoljni ovim svetom u koji nas je Bog uveo, sve dok On ne dozvoli da se
preselimo u bolji. On je ovde s nama i ne misli da je ovo bezvredan svet.

Ozbiljna je stvar oklevetati i uterivati u laž ceo svet i govoriti o njemu kao o prebivalištu za mu-kotrpan
rad, za siromašne, neznalice, neuke i prezrenu vrstu. Takvi bi diskreditovali svoju porodicu, krug svojih