Page 149 - Albert Pike - Moral i Dogma

ostvarene, koje u očima ni starost ni tuga ne mogu da potamne - kada Znanje postaje Moć - a Vrlina
postoji u toj Imperiji - Sujeverje je zbačeno i Tiranin oteran, jer je to, čak i u veoma malom stepenu, ipak
na neki način, plod, dragoceniji što je skuplji, pa i kad je kasno dobijen, ipak je trajan i plod je
njihovog vlastitog samoodricanja, napornog rada i naprezanja, to je njihov vlastiti prilog milosrđa i
pomoći da obrazuju, pametno darovanih, nastao i iz lišavanja i rizika sa kojim su se ovde sudarali.

Masonerija ne zahteva od svojih Iniciranih i sledbenika ništa što je neizvodljivo. Ona ne traži da oni
preduzmu ekspediciju na plemenite i uzvišene vrhove teorijske, imaginarne i nepraktične vrline, visoke,
hladne i daleke, kao što su večnim snegom prekrivena ramena Chimborazoa ili su tako neosvojivi kao
13
njegovi. Ona traži da bude urađeno samo ono što može biti urađeno. Ona ne prevazilazi ničije mogućnosti
i ne traži ni od koga da ide van njegovih mogućnosti i sposobnosti.

Ona ne očekuje od nekoga, čiji posao ili profesija donose jedva nešto više od oskudice za njega i njegovu
porodicu i čiji je radni dan ispunjen njegovim dnevnim obavezama, da napusti ili zapostavi svoj posao od
kojeg on i njegova porodica žive, da posveti sebe i svoje sposobnosti širenju znanja među ljudima. Ona
ne očekuje od njega da štampa knjige za narod ili da podučava i predaje, na štetu njegovog privatnog

posla ili da finansira fakultete i koledže, gradi biblioteke i pretvori sebe u statuu.

Ona zahteva i očekuje da svaki od nas uradi nešto u skladu sa svojim sposobnostima; i, nema Masona koji
ne može da uradi nešto, ako ne može sam, onda u saradnji i zajednički.

Ukoliko Loža ne može da pomogne u finansiranju škole ili akademije, ona ipak može da uradi nešto. Ona
može da obrazuje makar jednog dečaka ili devojčicu ili dete nekog siromašnog ili po-kojnog Brata. I,

nikada se ne sme zaboraviti, da u najsiromašnijem detetu koje se čini prepušteno neznanju i poroku, može
čučati vrlina Sokrata, intelekt Bekona ili Bossueta , genije Šekspira, moć da doprinese čovečanstvu kao
14
Vašington; i da sa njegovim spasavanjem iz blata, u koje je zapalo, i njegovim obrazovanjem i razvojem,
Loža koja to uradi može biti direktno i trenutno sredstvo da-vanja svetu takve radosti kao ona koju je
dobio John Faust, dečak iz Mentza, koji če održati slobodu zemlje i promeniti sudbine čovečanstva i
napisati novo poglavlje u istoriji sveta.

Jer, mi nikada ne možemo znati važnost stvari koju uradimo. Ćerka Faraona nije mnogo raz-mišljala šta
ona čini za ljudsku rasu, ogromne, nezamislive posledice koje su nastale od njenog mi-losrdnog dela,
kada je otrgla dete iz ruku Jevrejke u poplavi koja je nagrnula na obale Nila i odlučila da ga odgaji kao
da je njeno vlastito.

Koliko često je neki akt milosrđa, koji ne košta mnogo, dao svetu velikog slikara, velikog mu-zičara,
velikog pronalazača! Koliko često je takvo neko delo razvilo odrpano dete u dobročinitelja roda! Od
kakvih se, očigledno nevažnih uslova, ispostavilo da zavisi sudbina največih svetskih osva-jača. Ne
postoji zakon koji ograničava korist koja se vrača, za neko dobro delo. Mali prilog udovici ne samo što
je mio Bogu, več može da stvori isto tako velike rezultate, koliko i skupa ponuda veoma bogatog čoveka.
Najsiromašnije dete, potpomognuto dobročinstvom, može dospeti da predvodi ar-mije, da upravlja
senatom, da odlučuje o miru i ratu, da naređuje resorima; i njegove velike i pleme-nite reči mogu postati
zakon, mnogo godina posle toga, za milione još nerođenih ljudi.

Ali, mogućnost da se ostvari veliko delo često se ne pruža svima. Više je nego ludo da neko leži lenjo i u
neaktivnosti, i da očekuje da mu nešto slučajno padne s neba, čime će njegovi uticaji posto-jati večno. Taj
može da očekuje da se to desi, samo kao posledica jednog, ili mnogih, ili svih slučajeva u dugačkom nizu
dela. On može da očekuje da doprinese svetu samo ako kao čovek postigne ostale rezultate: