Page 145 - Albert Pike - Moral i Dogma

čovek nije odgovoran za svoju veru; već samo za njenu čestitost.

Stoga, nijedan čovek nikada nije imao pravo da progoni drugog zbog njegovog verovanja, jer ne mogu da
postoje dva suprotna prava. I, ako jedan može da progoni drugoga, jer je ovaj sam za-dovoljan što je
verovanje onog drugog pogrešno, drugi ima, iz istog razloga, podjednako uverenje i pravo da njega
progoni.

Istina do nas dolazi izmenjena i obojena našim predrasudama i našim unapred stvorenim pre-
dubeđenjima, koja su isto toliko stara koliko i mi i jaka kao božanska snaga. Ona dolazi do nas kao što
voda dolazi do nas kroz cev, krivu i savijenu. Jedan argument potone i ubeđuje um nekog čoveka, dok u
nekom drugom odskače kao loptica od slonovače koja pada na mermer. Nije to zasluga čoveka što ima
konkretnu veru, sjajnu, zdravu i filosofsku, što je moguće, kada je nju upio u sebe sa majči-nim mlekom.
Ona nema veću vrednost od njegovih predrasuda i njegovih strasti.

Iskreni Musliman ima isto toliko prava da nas proganja koliko i mi da proganjamo njega. Zato,
Masonerija mudro zahteva - verovanje, ali ne više od onog u Jedno Veliko Svemoćno Božanstvo, Oca i
Čuvara Univerzuma. Ona je ta koja uči svoje kaluđere da je tolerantnost jedna od glavnih dužnosti svakog
dobrog Masona, sastavni deo tog milosrđa bez koga smo mi prazna slika pravih Masona, više zvučna
truba i milozvučno čembalo.

Nijedno zlo nije tako namučilo svet kao netolerantnost religijskih mišljenja. Ljudska bića su zbog njega
ubijana na razne načine, iako su zajedno zaživele, one stvaraju nacije od ljudi; ostavljene da žive i da
rastu, udvostručile bi populaciju civilizovanog dela planete, u kojem će civilizovani deo, uglavnom,

voditi religijske ratove. Bogatstvo i ljudski rad koji su u njima nestali, zbog njihove zle ćudi, mogli bi od
zemlje da naprave vrt u kojem bi ljudi mogli da budu srećni, kao u Edenu.

Nijedan čovek se ne pridržava u potpunosti masonskog zakona kojim se tolerišu oni čija su reli-gijska

mišljenja suprotna njegovim vlastitim. Mišljenje svakog čoveka je njegovo privatno vlasništvo a pravo
svih ljudi da upražnjavaju svoje - je savršeno isto - za sve. Puko tolerisanje i uviđavnost prema nekom
suprotnom mišljenju, je stav da je ono jeretičko; i traži se pravo da se on proganja, ako je to potrebno; i,
tvrdi se da je naša tolerantnost prema njemu, naša zasluga. Masonska vera ide dalje od toga. Ona smatra
da nijedan čovek nema nikakva prava da se, na bilo koji način, meša u religijska mišljenja drugog. Svaki
čovek je apsolutno nezavistan u svojim vlastitim verovanjima i to verovanje je apsolutno strana stvar
svima koji nemaju isto verovanje; i, ako je uopšte bilo ikakvih razloga za proganjanje, ono bi u svim
slučajevima bilo obostrano ispravno; jer, jedna strana ima ista prava kao i druga da uradi što i sudija u
svom sudu: Bog je jedini sudija koji može doneti odluku o tome. Tom velikom Sudiji, Masonerija upućuje
celu stvar na nadležnost; i širokim otvaranjem svojih vrata, ona poziva da tamo uđu, u miru i harmoniji,
Protestanti, Katolici, Jevreji i Muslimani i svaki čovek koji istinskom vrlinom i moralnim životom voli
svoju braću, koji pomaže bolesnima i ugroženima, koji veruje u Jednog, Svemoćnog, Svemudrog,
Sveprisutnog Boga, Arhitektu, Stvoritelja i Čuvara svih stvari, čijim se univerzalnim zakonom Harmonije
večno pokreće ovaj Univerzum, veliki, ogroman, beskrajni krug neprekidnih nizova Smrti i Života: neka
svi Masoni odaju njegovom Zabranjenom imenu najdublje poštovanje! za hiljade njegovih blagoslova
nama, osećamo najiskreniju zahvalnost za do sada, od sada, i za navek!

Mi možemo u velikoj meri da budemo tolerantni u međusobnim religijama, jer u svakoj veri ima sjajnih