Page 144 - Albert Pike - Moral i Dogma

Hrišćansku Bibliju; i gotovo u svim Hrišćanskim državama, zakoni zabranjuju slobodu govora u stvarima
koje se odnose na Hrišćanstvo; i vešala pružaju svoju ruku iznad propovedaonice.

Vatre Moloka u Siriji, gruba sakaćenja u ime Astarte, Sibile, Jehove; varvarstva mučenja Pagana od
vladara; i još veća mučenja koje je rimsko-gotsko Hrišćanstvo u Italiji i Španiji bacilo na svoju sabraću;
satanska svirepost onih u Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji, Engleskoj, Škotskoj, Irskoj i Americi,
svedoci su, ali nedovoljno jaki da upozore čoveka na neizrecivo zlo koje je usledilo iz greša-ka i
tumačenja u stvarima religije, i posebno uvlačenjem Boga Ljubavi u surove i osvetoljubive
strasti grešnog čovečanstva i koje čine da krv ima sladak ukus u njegovim nozdrvama i da jecanje u
agoniji bude prijatno njegovim ušima.

Čovek nikada nije imao pravo da uzurpira prerogative Boga i da osudi i kazni drugog zbog njegovih
verovanja. Kao rođeni u Protestantskoj zemlji, mi imamo takvu veru. Da smo otvorili svo-je oči pri
svetlosti pod senkom Svetog Petra u Rimu, mi bismo postali verni Katolici; kao rođeni u jevrejskoj
četvrti Alepa, mi bismo prezirali Hrista kao varalicu; u Konstantinopolju, mi bismo uzvi-knuli Alah il
Alah, Bogje veliki a Muhamed je prorok! Mesto rođenja i obrazovanje nam daju našu veru. Malo njih
veruje u bilo koju religiju pošto su preispitali dokaze njene autentičnosti i doneli formalan sud, na osnovu

procene i svedočanstava. Nijedan čovek, od deset hiljada ljudi, ne zna ništa o dokazima njegove vere. Mi
verujemo u ono što su nas učili; a oni koji imaju najmanje činjenica na kojima je zasnovana njihova vera,
najfanatičniji su. Činjenice i svedočanstva nisu, osim u veoma retkim slučajevima, osnova za veru. To je
komandni zakon Božje Ekonomije, beskompromisan i nesavitljiv kao što je i On - da čovek treba da
prihvati, bez pitanja, verovanje onih među kojima je on rođen i odgajan; da je vera tako postala deo
njegove prirode, nasuprot tome što se opire svim či-njenicama; i on neće verovati čak i ako je sam došao
do njih, pre će dopustiti da religiozna verovanja koja su narasla u njemu, budu meso njegovog mesa i kost
njegove kosti.

Ono što je istink za mene, nije istina za nekog drugog. Isti argument i činjenice koje pogoduju nekom umu,
nemaju uticaja na nekog drugog. Ova razlika je u čoveku već pri njegovom rođenju. Nijedan čovek nema
pravo da smatra da je on u pravu, jer drugi čovek, podjednake inteligencije i podjednako dobro
informisan, ima u potpunosti drugačije mišljenje. Svako misli da je nemoguće da drugi budu iskreni i
svako isto tako podjednako greši. Štaje Istina? osnovno je pitanje, najsugestiv-nije koje je ikad
postavljeno nekom čoveku. Mnoga verovanja prošlih i sadašnjeg vremena se čine nerazumljivim. Ona nas
prenu pri novom letimičnom pogledu u ljudsku dušu, tu misterioznu stvar, sve misteriozniju koliko više

shvafamo da ona deluje. Sa njom je čovek superiorniji u odnosu na sebe u intelektu i učenju; pa ipak, on
iskreno veruje u nešto što je za mene previše apsurdno da bi bilo vredno pobijanja; i ja ne mogu da
zamislim, i iskreno ne verujem, da je on pri sebi i pošten. A ipak, onje oba. Njegov razum je isto toliko
savršen koliko i moj i on je pošten isto koliko i ja.

Obožavaoci ludaka su realnost, za njega. Naši snovi su stvarnost dok traju; a za Prošlost, nisu ništa manje
nestvarni nego što je naš rad tokom našeg radnog vremena. Nijedan čovek ne može da kaže da je bio u
posedu istine kao nekog predmeta. Kada čovek razmatra mišljenja koja su dijame-tralno suprotna, a svako
je pošteno, ko je taj koji će da odluči koji od ovih poseduje Istinu; i kako može bilo ko od njih da kaže, sa
izvesnošću, da je on taj koji je ima? Mi ne znamo šta je istina. Ono u šta mi u sebi verujemo i osećamo
kao apsolutno sigurno, da je naše sopstveno verovanje - pravo, što najčešće nije zaista ni najmanji dokaz
činjenice i to nam se čini tako sigurnim i nespornim, da nismo sposobni u to da posumnjamo. Nijedan