Page 201 - Albert Pike - Moral i Dogma

se dobro shvati, plemenit je i oplemenjujući i trebalo bi da razvija čovekov moral i duhovnu prirodu, a ne
da se smatra sramotnim ili nesrećom.

Sve oko nas je, po svom usmerenju i uticajima - moral. Vedro i sjajno jutro, kada otrgnemo naše svesno
postojanje iz zagrljaja sna; kada nas prikaz Smrti Boga sa zida pozove u novi život, i ponovo nam da
postojanje, a Njegova milost nas posećuje u svakom sunčanom zraku i zadovoljnoj misli, i poziva na
zahvalnost i zadovoljstvo; tišina te rane zore, smirena tišina, uvek nam stvara nadu. Sveti sumrak, njegov
prohladni povetarac, njegove produžene senke, njegove hladovine, to je miran i trezven čas. Sparno
podne i neprozirna i ozbiljna ponoć, i Proleće i pitoma Jesen, i Leto koje nam otvara kapije i donosi uvek
obnovljena čuda sveta, i Zima koja okuplja naša srca uveče - sve ovo, kako prolazi, dodiruje i pokreće
duhovni život u nama i upravlja tim životom ka dobru ili zlu. Lenja kazaljka sata često pokazuje na nešto u
nama, a gnomon (senka na brojčaniku sunčanog sata) često pada na savest.

Život u radu nije stanje inferiornosti i degradacije. Svemoćni nije stvorio ljudsku sudbinu u tihoj
hladovini, usred lepe šumice i ljupkih brežuljaka da ona bude bez obaveza, da ne radi ništa, već samo da
ustane, jede i da potom leži i odmara se. On je naredio da Rad mora biti obavljan u svim

oblastima života, u svakoj proizvodnoj oblasti, u svakom poslovnom gradu i na svakom talasu svih
okeana. I, to je On uradio, jer mu je bilo zadovoljstvo da da čoveku predodređenu sudbinu, s višim ciljem
nego indo-lentni odmor i neodgovorno i beskorisno zadovoljstvo, i zato što je za razvijanje energije takve
prirode, rad neophodan i potreban element. Možemo se, takođe, zapitati zašto nije učinio da dva i dva
budu šest, kao i zašto On nije mogao da razvije ove energije bez instrumenta rada. Obe stvari su -
nemoguće.

Ovome nas Masonerija uči, kao velikim istinama, kao velikom moralnom kamenu međašu koji mora da
vodi i daje pravac celom čovečanstvu. Ona uči svoju decu, napaćenu radom da je slika njihovog dnevnog
života u celosti duhovna, da su sva trpljenja njihovih muka, vlakna koje upredaju i robe koju razmenjuju,
stvorena sa duhovnim ciljem i da njihova dnevna sudbina može biti njiho-va sfera za najuzvišenije
unapređenje. To što mi radimo u periodima odmaranja, naše odlaženje u crkvu i čitanje knjiga, stvoreno
je posebno da pripreme naš um za aktivnosti Života. Moramo da slušamo, čitamo i da razmišljamo, da
bismo mogli da se ponašamo pošteno; i aktivnost Života je, sama po sebi, veliko polje za duhovno
unapređenje. Nema posla u industriji ili poslovanju, u polju ili šumi, na keju ili na brodskoj palubi, u
kancelariji ili menjačnici koji nema svoj duhovni cilj. Nema brige ili ljutnje u našem dnevnom radu, ali
su posebno uvedene u našu narav - da gajimo strpljenje, smirenost, odlučnost, istrajnost, ljubaznost,
nepristrasnost i velikodušnost. Nema nijednog alata ili alatke za težak rad, ni izgaranja u radu koji nisu
deo velikog duhovnog instrumentarijuma.

Sve relacije u životu - roditelja, deteta, brata, sestre, prijatelja, saradnika, onih koji vole ili koje vole,
muža i žene, moralne su, kroz svaku postojeću vezu i prožimajući nerv koji ih povezuje zajed-no. Oni ne
mogu da izdrže ni jedan dan, ni sat, a da umom ne proveravaju dušu u njenoj iskrenosti, vernosti,

popustljivosti i nepristrasnosti.

Veliki grad je široka scena moralnih događaja. Nema u njemu sirene koja nema svrhu, možda dobru ili
lošu, ali ipak moralnu. Nema izvedene aktivnosti bez motiva, a motivi su posebna nad-ležnost morala.

Oprema, kuća i nameštaj simboli su onoga što je moralno, i oni na hiljade načina služe za dobra ili za
loša osećanja. Sve što pripada nama, što nam služi za udobnost ili luksuz, budi u nama emocije, ponos ili
zahvalnost, sebičnost ili taštinu; misao o ličnom zadovoljstvu ili milosnom prisećanju na siromašne i
napuštene.