Page 351 - Albert Pike - Moral i Dogma

Okruženim gustim mrakom duboke noći, kada je sve oko njega nestajalo, čoveku se činilo da je sam uz
crne senke koje ga okružuju, i osećao je svoje postojanje praznim i ništavnim, osim što mu je sećanje
prizivalo slavu i sjaj svetlosti. Sve je mrtvo za njega a on je, takoreći, takav za Prirodu. Kako li je njemu
bila strašna i zaprepašćujuća misao, strah, užas, da će možda mrak biti večan i da se dan nikada neće
vratiti; da li mu je to ikada palo na pamet, dok se gust mrak zatvarao pred njim kao zid? Šta ga to može
navesti da voli, da radi, da se aktivira u radu, prijateljstva i zajedništva s velikim svetom koji je Bog
rasprostro svuda oko njega i koji, možda, nestane u mraku? Svetlost ga vraća sebi i prirodi koja mu se
učinila izgubljena. Zato je prirodno što je prvobitni čovek smatrao svetlost za princip svog stvarnog

postojanja, bez koga bi život bio samo jedna muka i očaj. Tu nužnost za svetlošću i njenom stvarnom
stvaralačkom energijom, osećali su svi ljudi, i ništa nije bilo opasnije za njega od nestajanja svetlosti.
Ono je postalo njegovo prvo Božanstvo, jedan zrak koji sija u mraku i menja mučan haos, i deluje da
čovek i ceo Univerzum nastaju iz njega. I, svi pesnici su zamišljali Kosmogonije i pevali su (o poreklu i
nastanku sveta); takva je bila prva dogma Orfeja, Mojsija i Teologista. Svetlost je bila Ormuzd, koga su
obožavali Persijanci, a Mrak Ahriman, poreklo svih zala; Svetlost je bila život Univerzuma, prijatelj
čoveka, supstancija Bogova i Duše.

Za njih je nebo bilo veliki, čvrsti, polukružni svod, hemisfera od nepoznatog materijala i nepo-znate
daljine iznad ravne površine zemlje; i preko njega su putovali Sunce, Mesec, Planete i Zvezde.

Sunce je za njih bilo veliki globus od vatre, nepoznatih dimenzija i nepoznate razdaljine. Mesec je bio
masa meke svetlosti, a zvezde i planete svetlucava tela, naoružana nepoznatim i natprirodnim uticajima i
moćima.

Bilo je nemoguće da se ubrzo ne shvati - da su regularni intervali dana i noći jednaki, kao i da su ista dva
intervala, merena istim rasponom vremena kada prolaze između dve poplave i između povrat-ka proleća i
žetve. Nije bilo moguće a da se ne primeti da promene meseca nastaju redovno; da isti broj dana uvek
prođe između prvog pojavljivanja njegovog srebrnog srpa na Zapadu uveče, i da su njegove pune orbite
podizanja na Istoku u isto vreme, i ponovo, između toga i nove pojave srpa, na Zapadu.

Ubrzo je primećeno i da Sunce prelazi Nebom na različitim linijama svakog dana, da je dan najduži a
noći najkraće kada je linija njegovog prelaska najdalje na Severu, a dani najkraći i noći najduže, kada je
linija bila najdalje prema Jugu; da je njegovo napredovanje prema Severu i jugu sa-vršeno pravilno,
stvarajući četiri perioda koji su uvek isti - kada su dani i noći jednaki, u Proletnjem i Jesenjem
Ekvinociju, a kada su dani najduži, u Letnjem Solsticiju, i zatim, kada su najkraći, u Zimskom Solsticiju.

Sa Proletnjim ekvinocijem, ili oko 25. marta po našem kalendaru, oni su utvrdili da nepo-grešivo tačno
nastaju blagi vetrovi, da se vraća toplina, jer se Sunce okreće severnije u odnosu na središnju tačku
zemlje na svom putu; vegetacija nove godine počinje da buja i impuls ka ljubavnim akcijama pokreće se
kod životinjskog sveta. Tada su Bik i Ovan, domaće životinje koje su najvrednije poljoprivrednicima i
simboli snažne generativne moći, oporavili snagu, ptice se pare i grade svoja gnezda, semena
proklijavaju i trava raste, a drveće se zaodeva zelenim lišćem. U Letnjem solsticiju, kada je Sunce
dostiglo najvišu tačku severne granice na svom putu, dolazi velika vrelina i vreli ve-trovi i malaksalost i
iscrpljenost; tada se vegetacija suši, ljudi čeznu za svežim povetarcem proleća i jeseni i hladnom vodom

vetrovitog Nila ili Eufrata, koje i Lav traži daleko od svog brloga u pustinji.

Jesenji ekvinocij tada donosi zrele plodove i žetvu, voće na drveću, vino i lišće počinje da opada i
hladne večeri pritiska ledeni vetar. Princip Moći Mraka nadvladava onaj Svetlosti, vodeći Sunce dalje

prema Jugu, kada noći postaju duže od dana. I, u Zimskom solsticiju zemlja postaje naborana mrazom,