Page 348 - Albert Pike - Moral i Dogma

Plutona. Sve dok ne napuste Galaksiju, nije se smatralo da su započele spuštanje prema zemaljskim
telima. Odatle, one su odlazile i njoj su se vraćale. Sve dok ne stignu do znaka Raka, nisu je još napustile,
i dalje su bile Bogovi. Kada su stigle do Lava, započele su šegrtovanje za svoje buduće stanje; i, kada
stignu do Vodolije, znaka koji je u opoziciji Lavu, one su najdalje otišle od ljudskog života.

Spuštajući se sa nebeskih granica, gde se Zodijak i Galaksija spajaju, duša gubi svoj sfernični oblik koji
je u potpunosti Božanske Prirode, i izdužuje se u kupu, kao što se tačka izdužuje u liniju. Do tada
nedeljiva monada , deli sebe i postaje duad, tj. jedinstvo postaje podela, poremećaj i sukob. Ona počinje
20
da oseća zbrku koja vlada u materiji, s kojom se sjedinjuje, postajući, takoreći, zagađena gutljajima
proste materije; za to pijanstvo, između Lava i Raka, simbol je čaša Bakoa, a za njih je to čaša zaborava.
One se okupljaju, kaže Platon, na poljima oproštaja, da ispiju tu vodu iz reke Ameles (isto kao i Lethe, ali
reka nepromišljenosti ili bezumlja) koja primorava čoveka da sve zaboravi. Ova fikcija se, takođe, nalazi

kod Virgilija. Ako duše, kaže Macrobius, unete u telo zadržavaju sve znanje koje su stekle o božanskim
stvarima tokom svog boravka na Nebu, Ijudi se neće razlikovati u mišljenjima prema Božanstvu; pa neke
od njih zaborave više, a neke manje od onoga što su one naučile.
y

Mi se smejemo ovim predstavama drevnih, ali moramo naučiti da sagledavamo kroz te mate-rijalne slike
i alegorije, ideje, borbu za izražavanje krajnosti, velike neizgovorene misli koje su oni prekrivali i
obavijali. Bilo bi nam bolje da razmotrimo da li smo mi sami pronašli bolji put za pred-stavljanje
porekla duše sebi, i za njen ulazak u ovo telo koje je njoj toliko strano; da li smo, zaista, ikad mislili o
tome, ili nismo prestali da mislimo, iz očajanja.

Najviši i najčistiji deo materije koja hrani i sačinjava božansko postojanje, jeste onaj koji pesnici
nazivaju nektarom, piče Bogova. Niža, poremečena i prostija je ona koja skrnavi dušu. Drevni su
je simbolizovali kao Reku Lethe, mračni tok zaborava. Kako mi objašnjavamo to što duša
zaboravlja svoje prethodno znanje, i kako usklađujemo krajnje odsustvo sečanja na njeno prethodno
stanje, na njenu suštinsku besmrtnost? Mi, u stvari, najčešče sa strahom, izbegavamo svaki pokušaj da to
sebi objasnimo.

Povučena na dole, težinom stvorenom tim opijajučim gutljajem, duša pada duž Zodijaka i mlečnog puta u
niže sfere i u svom spuštanju ne samo da preuzima, u svakoj od sfera, novi sloj ma-terijala koji čini svetla
tela planeta, već dobija te drugačije osobine i sposobnosti koje će ispoljavati tokom bitisanja u telu.

Na Saturnu, ona stiče moć razmišljanja, inteligenciju ili ono što se naziva osobinama razuma. Od Jupitera
prima moć delovanja. Mars joj daje srčanost ili hrabrost, radinost ili preduzimljivost i plahovitost. Od
Sunca dobija osećaje i maštu koji stvaraju osećanja, percepciju i misao. Venera joj daje podsticaj žudnji.
Merkur joj daje osobinu izražavanja i iskazivanja onoga što misli i oseća. I, pri ulasku u sferu Meseca,
ona dobija moć stvaranja i rasta. Ova lunarna sfera je najniža i najprostija za božansko telo i prva i
najviša za zemaljsko telo. I, duša je tu preuzela lunarno telo, dok je, takoreći, sediment nebeske materije i
prva supstanca animalne materije.

Nebeska tela, Nebo, Zvezde i drugi Božanski elementi, uvek teže ka uspinjanju. Kada duša stigne u region
u kome boravi smrtnost, ona cilja prema zemaljskom telu i smatra se da umire. Neka niko, kaže
#
Macrobius, ne bude iznenađen što tako često govorimo o smrti ove duše koju, ipak, nazivamo besmrtnom.
Ona nije poništena, nije uništena takvom smrću, već je samo lišena svojih prerogativa besmrtnosti na